Sanja Mirković – glas niškog „Radničkog“

Početkom decenije, svet fudbala u Srbiji, koji je do tada smatran isključivo muškim zanimanjem počele su da osvajaju dame, lepši, ali definitivno ne i slabiji pol. Neke od njih su Ivana Smiljanić, Sara Ačanski, Valentina Vasić, Ljubica Stojanović, Jovana Belić, Biljana Obradović, Lidija Janković… Situacija se ponovo promenila, a primat ponovo uzimaju muškarci, jedna od malobrojnih žena u eliti srpskog fudbala je i dvadesettrogodišnja Sanja Mirković, koja je ujedno i najmlađa među svojim kolegama.

Za Radnički kaže da je njena prva ljubav, a ljubav ka fudbalu i „Realu sa Nišave“ usadio joj je njen otac, koji se i sam bavio fudbalom. Apsolvent je na Filozofskom fakultetu u Nišu na smeru Žurnalistika.

– Tata se profesionalno bavio malim fudbalom, danas to radi rekreativno. Sa starijim bratom i mamom posećivala sam sve utakmice i turnire na kojima je igrao. Kažu da prva ljubav zaborava nema, tako je fudbal ostao moja velika ljubav još od malih nogu. Ponele su me priče koje sam slušala od svog oca, o prepunom „Čairu“ o utakmicama na evropskoj sceni, o tome da je Radnički bio zaštitni znak mog rodnog grada. Na utakmice sam krenula 2004. godine, tada se Radnički takmičio u drugoj saveznoj ligi. Ostala mi je upečatljiva jedna anegdota iz detinjstva. Pitala sam tatu, šta to znači „Meraklije“ a on mi je objasnio da su to ljudi iz Niša. Od tada sam na pitanje odakle sam, govorila, „ja sam Meraklija“. Zahvalna sam mojim roditeljima koji su me učili pravim vrednostima, počinje naš razgovor Sanja.

U ranoj mladosti bavila se raznim sportovima, nije se pronašla ni u jednom. A svaki od tih neuspeha vodio ju je na kraju do spoznavanja njene prave ljubavi, a to je novinarstvo.

– Oprobala sam se u raznim sportovima, međutim, nisam se pronašla ni u jednom. Gimnastiku sam trenirala dve i po godine u GK Niš. Otišla sam na svoje prvo takmičenje, gde sam osvojila poslednje mesto, razočarala sam se i odustala. Danas možda i žalim zbog toga, ali ko zna zbog čega je to dobro. Oprobala sam se i u fudbalu, tu mi je trebalo samo mesec dana da shvatim da, nažalost, taj talenat nisam nasledila od svog oca. Možda mi je mesto „sa druge strane sporta“, za sada mi sve govori da je posao novinara moj pravi životni poziv, kaže Mirković.

Na svoj posao ne gleda kao na radnu obavezu već kao zadovoljstvo. Pored Radničkog ima vremena i za novinarstvo, ali i rad sa decom u projektu „Roda centra“ u Nišu.
– Usklađivanje obaveza mi ne pada teško. Radim ono što volim, srećna sam zbog toga što pored novinarstva imam priliku da radim i sa decom. Živimo u vremenu kada se sve gelda kroz materijalnu dobit, malo je ljudi koji su spremni da deo svog vremena odvoje i usmere ih obavezama koje obavljaju volonterski. Međutim, nema para koje mogu da kupe osećaj na kraju radnog vremena kada svoj posao radite sa dosta ljubavi. Svakome bih poželela da dostigne taj segment u životu, ništa se ne može porediti kada vidite iskreni osmeh deteta ili kada ljudi oko vas pohvale odrađeni članak na kome mukotrpno radite, uz osmeh poručuje Sanja.

Mlada portparolka Radničkog poručuje da svoje idole i uzore traži u ogledalu, a ne na malim ekranima i u novinama. Poručuje da se trudi da svakog dana napreduje i bude bliža onakvoj kakvu sebe zamišlja. Dodaje da teži tome da danas bude bolja nego juče a lošija nego sutra.

Kaže da je u klub došla spontano i neplanirano, Radnički je potpisao protokol o saradnji sa Filozofskim fakultetom. Svoju prvu konferenciju održala je 11. avgusta.

– Bila mi je velika čast da postanem deo kluba sa velikom tradicijom, tima za koji navijam ceo život. Svih ovih godina trudila sam se da dam svoj doprinost, da našem klubu bude bolje. Sada, sa ove pozicije to je znatno lakše. Svi u mojoj porodici pružaju mi podršku i bili su veoma srećni zbog rada u klubu, znaju koliko mi to znači, činjenica je da je jedan zakleti „Meraklija“ konačno tamo gde pripada, kaže portparolka Radničkog i dodaje, – Veliku zahvalnost dugujem bivšem predsedniku kluba gospodinu Vidaku Peroviću i sportskom direktoru Marku Jovanoviću. Oni su mi omogućili da danas budem tu gde jesam. U našem timu vlada pozitivna i porodična atmosfera, svi su me lepo prihvatil, kaže ona.

Fudbal je do nedavno smatran isključivo muškim sportom. Naša sagovornica poručuje da je ta činjenica pomalo ljuti. Ona smatra da je ženama mesto u svim segmentima društva, jer dame mogu sve što mogu i muškarci.

– Planiram da pronađem partnera koji će kuvati ručak i biti u kuhinji dok ja pratim Ligu Šampiona. Nadam se da će broj žena u fudbalu uskoro početi da raste. Ako ume da prepozna kada je igrač u nedozvoljenoj poziciji, ili zbog čega je utakmica produžena baš tri minuta, ne vidim razlog da ne može da bude predstavnik nekog kluba. Iskustvo se stiče tokom života, a posao odnosa sa javnošću je lepa prilika da neka dama nauči više o fudbalu i da ga još bolje razume. Poručuje Mirković, koja dodaje da kroz svoj boravak u sportu želi da se posveti i borbi za prava žena u sportu.

Van sveta fudbala za sebe kaže da je moderna, mlada žena, koja voli da izlazi. Voli da popije kafu sa društvom, gleda filmove, kaže da joj je horor omiljeni žanr.

– Volim da gledam i dokumentarce, a ponekad položim i neki ispit. U poslednje vreme malo sam zapostavila studije, ali neću još dugo biti apsolvent, obećavam. Volim da započnem dan tako što uz kafu tračarim sa mamom i da se igram sa mačkom Milicom. Obavezni rituali su i gledanje neke dobre utakmice sa tatom, uz stručne komentare i flašu dobrog piva. Svaki slobodan tren koristim da radim na nekom novom tekstu kako bih se ostvarila u tom segmentu, otkriva nam Mirković.

Za kraj, ima poruku za sve pripadnice lepšeg pola koje su čitale ovaj tekst. Lice Radničkog poručuje vam da ne odustajete od svojih snova, već da ih hrabro sledite, uz malo volje i napora samo nebo je granica, čak i u muškom svetu.

tekst i foto: A. Ilić