Prijateljima, kojima sam obećao da ću im ispričati priču i utiske o Rimu…
KAPITOL je kapitol, vrh svih vrhova, sam centar. Sa burnom istorijom i maštom. Trg mu Kampidoljo kao krov sveta. Mikelandjelo Buanaroti popeo ga je na taj pijedestal svojim tada radikalnim urbanističkim rešenjima i vajarskim podvizima. Od sela je trebalo napraviti trg, od trga grad, od grada sedmu umetnost.
Rim je bio svetski centar Renesanse, koja je ostavila dubok trag na ceo grad. A najimpresivniji primerak renesansne arhitekture u Rimu je upravo Mikelanđelov Piazza del Campidoglio sa Palatom Senatorio, koja je sedište gradske vlade. Tokom ovog perioda velike aristokratske porodice Rima su takodje gradile raskošne građevine. (Palazzo del Quirinale je sedište predsednika italijanske republike, a Palazzo Chigi sedište premijera).
Na Kampidolju je i rimski najelitniji muzej, Kapitolino. Odatle se okreću, štrče okolo, naokolo palate i druge fine zgradice, i u njima smeštene razne ustanove. I kapitolske stepenice što se spuštaju prema obodu trga Venecije. Odavde se već sasvim jasno vide leđa Teatro di Marcello, za kog se skoro svako prevari pa pomisli kako vidi Koloseum.
Rim je poznat po velikim i veličanstvenim trgovima, obično sa obeliskom u centru; izgrađeni uglavnom u XVII veku. Najraskošniji je Piazza Venezia, na kojem je i istoimena palata. Na njemu je i jedan od najpoznatijih spomenika neoklasističkog stila u Rimu – neizrecivi po svojoj grandioznosti spomenik Viktoru Emanuelu II, poznat kao „Oltar otadžbine“ , u kome se nalazi grob Neznanog Junaka i, nije teško pogoditi – opet muzej. Imali smo i mi junake, znane i neznane, a i gradili grobove na Avali.
Svi putevi vode s ovog trga (a svi putevi u Rim). Via del Corso prema Piazza del Popolo je nezaobilazna tura, živost Rima, skoro je kao Knez Mihajlova ili Obrenovićeva (iako bez šatri kafića), samo što, nažalost, njome prolaze i automobili.
Sa druge strane trga Kampidoljo (odozgo), polazi Fori Imperiali… To je plato kojim su carevi hodali izmedju lukova i kapija trijumfalnih, a i svi drugi svečano ili nesvečano. I danas tamo stalno neke cirkuzijade, od Venecijanskog trga pa do Koloseuma redovi terevenki i fakira koji s papama i legionarima (glumcima) druguju za posetioce iz unutrašnjosti Italije i sveta. Sve pokraj foruma Avgusta, Trajana i drugih careva i Kampa Marsa… raja za nekrofile. Neko bi platio da mu ih uklone iz grada. Turisti plaćaju da ostane. Dok gledam levo i desno u te silne antičke ruševine, zamišljam Senat koga sada nema.
Nikada Senat u davnašnjem Rimu nije dizao ustanke protiv robovlasništva (a kamoli „glasao za to“). Uvek su to bili robovi, predvodjeni Spartacima…
Ponekad pomislim da je svo ovo polje samo bilo Holivud toga vremena, studio, ostao od snimanja Jude Ben Hura, da ništa nije stvarno, što je i najbolje objašnjenje…
Rim je važan grad u pogledu evropske političke i ekonomske integracije. Ovde su potpisani Rimski ugovori kojima su osnovani Evropska Ekonomska Zajednica (1957) – prethodnica današnje Evropske unije i dogovor o evropskom ustavu (2004). Rim je takođe i sedište važnih međunarodnih institucija, kao što je Organizacija za prehranu i polјoprivredu (FAO) Ujedinjenih nacija.
Ekonomski skoro najznačajniji grad u Italiji. Industrija turizma, mala i velika privreda, tehnologije, sve vrste komunikacija, uslužni biznis, poljoprivreda u živim selima na brdima i ravnicama ka Tirenskom moru gde se uliva Tibar (Ostia) i od mora okolo prstena (na pola puta fensi outlet Castel Romano – omiljenija atrakcija naših ljudi ako duže ostanu). A klima sredozemna.
Zato sam učinio i da mi veče bude ispunjeno. Otišao u neki sicilijanski restoran. Večerao tanko, popio čašu njihovog (sicilijanskog) crvenog vina i odlično se osetio. Sve po malo, učinio sam da uživam u svakom zalogaju, u svakom gutljaju, polako, koliko god sam bio gladan (30h nisam jeo pre toga), srastao sa atmosferom, u postojanju sazdanom a nezavisnom od vremena i prostora.
Tražili mi neki tu da ih slikam, vlasnici i konobari bili skroz ljubazni, dali neka mala smotana mesa od tune sa lukom i ko zna još čime na račun kuće da probamo, predivno. Svaki mali zalogaj hlebčića izvlačio me iz rimskih foruma.
Onda preko jednog mosta i sto trgova i ulica, svakog zalogaja sećajući se, merak mi bio da prošetam do Alexander Platz-a (jazz kluba koji se zove baš po meni omiljenom istočnoberlinskom trgu). Ni kiša mi nije smetala, ona lagana, rimska kiša.
Čašu crnog vina tamo platio sam 10 evra (fora tog bara je da im uvek prvo piće košta toliko), i nisam se pokajao. Za sve pare sam slušao super muziku neke londonske grupe sa super pozitivnim drugim gostima i osobljem. U šali pitao džezere da ako izadju na bis dam im autograme. Razmenili smo i telefone za sledeću svirku.
A posle opet kući sve pešaka, uzbrdo, ali pun energije i poleta. Sa dragocenom pauzom kod stanice na Piazza degli Eroi, gde u pabu da odmorim noge popijem pivo na točenje u sitne sate.
Tek posle mesec dana sam odlučio da se preselim, bliže Kapitolu.
I Italijani su, naravno, veliki uživaoci u lepo spremljenoj hrani i lepim vinima, kojih ima na pretek, od sunčane Sicilije do umorovljene Venecije…
Kad s prijeteljem ideš “na kafu”, to znači da s nogu bukvalno popijete 2 srka od italijanske kafice koja staje na menzuru od 2 mililitara. Kad s prijateljem ili nešto poslovno hoćeš da zboriš natenane, idete lepo na ručak, večeru, uz vino, ili pak odete u neki beer bar (uglavnom irski – ovi su obožavani tamo).
A sa treće strane od Kampidolja i Venecije polazi i treća priča, sa brda Kvirinal…