[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Marko Jovanović
Sećam se kad me je majka zgranuto gledala i pitala se da l’ sam lud dok sam pored otvorenog prozora namerno vikao na sav glas da me celi komšiluk čuje: „Da, ja pušim travu! Pušim travu, pa šta!“, kad je po peti ili šesti put otkrila da konzumiram marihuanu.
Da se razumemo, moji matorci su prilično savremeni ljudi, majka dnevno sedi za računarom možda i više od mene, od nje sam nasledio ljubav prema čitanju i pisanju, ali ipak su ona i otac bili mladi u neko drugo vreme, u nekom manjem gradu od ovog, iako se taj grad zvao isto kao što se i sad zove.
Od trave se ne umire. Oni koji imaju averziju prema samoj reči droga uglavnom ne žele ni da čuju ni da vide bilo šta što ima veze sa tim, bilo šta što je slovo zakona tako odredilo u jednom trenutku vremena, nekad kad nije bilo naširoko poznato da se najviše na svetu umire od duvana, alkohola, kafe i lekova, kao što je valjda poznato danas. Ili možda nije poznato?
Mnogo je godina moralo da prođe dok se izborilo za zabranu reklamiranja cigareta na televiziji, jer se mnogo novca obrće u industriji duvana, pa je njihov lobi izuzetno jak. Međutim, valjda je naposletku industrija duvana shvatila da im reklama nije mnogo ni potrebna, duvan je dovoljno adiktivan sam po sebi. Ja cigarete zovem kratko i jasno: smrt u lepom pakovanju.
Cigarete meni lično predstavljaju daleko veći problem od trave. Trava zapravo i nije problem, pre bih je nazvao rešenjem. Na cigarete sam opasno navučen i što sam stariji sve mi je teže da ih batalim, kao i kafu. Ali eto kafa se i dalje reklamira svuda gde može, iako ubija mnogo veći deo svetske populacije nego što to radi marihuana. U stvari, nema nikakve logike što ja u istoj rečenici pominjem marihuanu i smrt, zato što se još uvek nije desilo da neko umre od pušenja marihuane. Otkako je sveta i veka, broj umrlih od konzumiranja marihuane je – nula.
Opijajuće dejstvo na mozak? Obavljana su istraživanja. Testirali su dve grupe vozača: jedna grupa je pila alkohol, druga je pušila marihuanu. Kad su seli za volan, oni koji su pušili marihuanu su imali utisak da nisu dovoljno sigurni za volanom i da voze lošije, međutim vozili su savesno i oprezno. Sa druge strane, ovi koji su pili alkohol i seli da voze imali su utisak da voze dobro i bili su sigurniji u sebe, iako je zapravo činjenica da su vozili lošije.
Zavisnost od marihuane? Niđe veze. Ko kaže da je ovisnik o marihuani, taj ima neki drugi problem. Da sam popio onoliko alkoholnih pića koliko sam džointa ispalio, do sada bih već bio ili mrtav ili alkoholičar. Ili oba. Pričam iz ličnog iskustva, kad se napijem alkohola sutradan nisam ni za šta, mozak mi je umrtvljen i u glavi samo jedno: „Vode. Vode. Nije mi dobro. Vode…“ Međutim, mogu da se navarim k’o zmaj večeras i kad ustanem sutra meni je – lepo.
Da li je iko ikada ispušio džoint i nakon toga došao kući i pretukao ženu i decu? Nikada. Mislim da ovde nema šta dalje da se priča. Zašto stalno poredim travu sa alkoholom? Zato što je alkohol legalan. A setimo se da je upravo prohibicija alkohola u SAD iznedrila najveće kriminalce koji su se obogatili krijumčarenjem.
Dokle god je nelegalna, marihuana se stavlja u isti koš sa heroinom i kokainom, što je van svake pameti, jer je slična ovim drogama kao voda ulju. I šta se onda dešava? Bila ona legalna ili ne, ljudi će i dalje da je puše. Ali dok je na crnom tržištu, dođe i jedan trenutak kad privremeno nestane sa tržišta (što ne bi moglo da se desi da tržište marihuane država uzme pod svoje) . Dođeš kod dilera i hoćeš da kupiš paket trave a on ti kaže: „Nema vutre, ali imam heroin, imam spid, a mogu i kokain da ti nabavim. “ Dakle, stavljajući joj etiketu „droga“, vlast od nje zapravo pravi taj famozni „stepenik ka težim drogama“.
[youtube url=“https://www.youtube.com/watch?v=IL6gTOLFBKI“ width=“560″ height=“315″]
Znam mnoge porodične ljude, od kojih su neki profesori i doktori, koji vole da na kraju napornog radnog dana ispuše džoint i opuste se. Prija im. Ne idu da divljaju po gradu, bodu ljude noževima ili pucaju. Naprotiv. Oni su kreativni. Zašto bi se ti ljudi osećali kao kriminalci i strepeli od kazne? Onaj ko pravi gluposti pod uticajem marihuane verovatno je malouman. Ona pojačava naša čula. Uz nju se muzika lepše čuje, uz nju se lepše vodi ljubav. Ona je prijatelj, kako to neko nekad reče.
Naravno, postoji nešto što se zove zloupotreba, ja ne pišem o tome. Šta god radio ili uzimao preterano, biće ti loše od toga, pa i od previše popijene vode. Pa čak i da neko puši marihuanu non-stop, od nje je nemoguće predozirati se.
Neću da širim priču sada i da se dotičem teme korisnosti marihuane i kanabisovog ulja u borbi protiv nekih teških bolesti, to prepuštam medicinarima. Postoji i tu mnogo argumenata, ali ja vam sada pričam ono što sigurno znam i iza čega stojim.
Lepo može da se uredi sve. Da država (ili Grad) uzme to pod svoje, da pusti ljude da se slobodno izjasne, bez straha od osude okoline i poslodavaca, da sve bude transparentno i da svaki punoletni deklarisani konzument ima svoju zaštićenu karticu kojom svakog meseca može da pazari limitiranu količinu kvalitetne biljke u specijalizovanoj prodavnici.
I da se novac sliva u državnu (ili gradsku) kasu, i da se taj novac iskoristi u neke lepe i pametne svrhe, umesto što puni džepove dilerima iz senke. Standard bi nam skočio i verujem da bi to bila jedna od unosnijih grana privrede, a ne sumnjam da bi i turizam procvetao, to jest ako nas u ovome neka od susednih država ne preduhitri.
Da ne pominjem to što bi se time drastično smanjila verovatnoća da ti sin tinejdžer kupi od lokalnog mangupa biljku prskanu lekovima ili otrovima od kojih ne smeš ni da pomisliš šta može da mu se desi.
Pre skoro 18 godina sam u centru Niša javno pevao pesmu „Uzmi dim“. Svesno sam istupio iz mase pričajući o tome, iako sam znao da ću naići na osudu okoline, naročito porodice. Tada sam bio mlad i zelen i možda nisam bio ni sasvim siguran u svoj stav. Međutim, danas nemam nikakvu dilemu po tom pitanju, nemam osećaj krivice i svakog dana sam sve sigurniji u to da bi ovaj svet bio bolje mesto kad bi se marihuani dalo malo više prostora.
Pravda za kanabis – jer je plemenita biljka i zaslužuje makar to da joj skinemo kriminalnu etiketu.