Obišao sam gradsko groblje u Nišu, u centru grada, mesto koje treba da je naš ponos, trajna adresa velikih ljudi, niških ratnika, generala, doktora, profesora, onih što su podigli ovaj grad i ostavili nam ga u amanet, groblje koje celom svetu sa ponosom treba da pokazujemo kao deo istorije grada. Odoh tamo da zapalim sveću deda Milanu, po kome sam dobio ime, oficiru kraljevske vojske, partizanskom borcu, logorašu Crvenog krsta, Banjice i nemačkih kazamata, koji je umro mlad od tuberkoloze, a ipak uspeo da ostavi iza sebe puno hrabrih dela i četiri deteta da ga pamte i pričaju unucima i praunucima kako je biti hrabar kad je teško.
Odoh da posetim mrtve, a zgrozih se nas živih, upitah se kakvi smo to ljudi. To sveto mesto, koje nas podseća na poreklo i ponosnu istoriju, najveća je niška bruka i sramota. U tom smetlištu istorije usred grada, leže naši preci, zaboravljeni, sa grobovima uraslim u rastinje i spomenicima isprevrtanim od niškog šljama, obilaze ih gušteri i gradske džukele, a oni se prevrću u grobovima i pitaju čime su to zaslužili, tako tužnu sudbinu, čime su zaslužili da se odnosimo prema njima kao prema najvećim dušmanima.
Gde su niške samozvane patriote da srede groblje, gde su svi oni što se pozivaju na čojstvo i junaštvo naših predaka po kafanama i u političkim govorima da im odaju počast tako što će im omogućiti da počivaju u miru. Popljuvali smo se svi zajedno na sopstvenu istoriju, a jaki smo izgleda samo na rečima.
U civilizovanim zemljama, kojima težimo i pripadamo, bar tako smatramo, gradska groblja su parkovi, sveta mesta, inspiracija umetnicima, škole gde se istorija uči bez i jedne izgovorene reći, u tišini i prisustvu velikana. U Nišu, gradsko groblje je slika i prilika nas samih, onakvih kakvih smo za života, puni košmara i očaja. Nikako da naučimo najvažnije lekcije, da kako se odnosimo prema precima, tako će i naša deca prema nama, da moraš odati poštovanje, da bi ga zaslužio. U Nišu, ako upitamo mrtve, stanovnike ovog tužnog večnog konačišta, niko od živih nije zaslužio poštovanje…
Ima tu resenja samo nema volje.Formirati staze u kojim bi ostali samo spomenici(nesto kao americka groblja)i to staviti u sistem redovnog kosenja.
Uvode nam takse za odlaganje komunalnog otpada,a nova deponija tek u najavi,bolje da su uveli taksu kojim bi se punio fond za redovno kosenje grada,parkova,prilaza gradu!
Pretpostavljam da ste vi uredili makar deo groblja koji pripada vasem deda Milanu ako nista drugo, posto vam ocigledno smeta stanje u kome je trenutno. Ili ste samo izbacili zalopojku na internet. Mozda i samozvane patriote iz kafana doprinose isto koliko i vi – kazu da ne valja i da bi neko trebao to da sredi, ali ne oni, naravno.
Obzirom da je direktor Gorice do skoro bio šef kabineta Mileta Ilića eto adrese na koju se treba obratiti
Kakva dominantna kultura jednog naroda – takva groblja. Ne treba ići daleko. Mirogoj u Zagrebu je jedno od najlepših grobalja na svetu. To groblje je park za šetnju, mesto za odmor od gradske vreve, mesto za trenutke spokoja…
http://www.b92.net/putovanja/zanimljivosti.php?yyyy=2011&mm=11&dd=02&nav_id=554596