Postoje različiti slavski običaji u našim krajevima, a jedan od interesantnijih se vezuje za Gornji Matejevac, selo nadomak Niša. Na dan slave meštani idu “po rakije”, odnosno posećuju domaćine, za koje znaju da tog dana slave slavu.
Domaćini od ranog jutra postavljaju uglavnom rakijsko meze, ali i ostalu hranu i dočekuju takozvane “nezvane” goste. Preko celog dana dolaze poznanici, komšije i ostali gosti, koji inače ne dolaze na slavu. Obično se pije rakija, po čemu je ovaj običaj i dobio naziv, ali nude se i ostala pića. Gosti se uglavnom zadržavaju kratko, nazdrave sa domaćinom i idu dalje, do sledeće kuće koja slavi. Prema običaju, meštani idu “po rakije” dok ne padne mrak, da bi domaćice mogle da nameste slavsku trpezu za goste koje očekuju tokom večeri.
Ovo je starovremski običaj koji postoji više od 100 godina. Žene koje su se udale ovde,a nisu iz ovih krajeva su se u početku bunile. Bilo im je naporno istovremeno i da spremaju slavu i da služe goste tokom celog dana, ali su se navikle i neke čak zavolele taj običaj. Ranije su čak i neke žene išle po rakije, ali to je sada retko, ipak se ovog običaja najčešće drže muškarci”, kaže Momir N., meštanin Gornjeg Matejevca.
Koliko se ljudi iz ovog sela pridržavaju “rakijanja” govori i to da gotovo nema kuće u Gornjem Matejevcu koja ne dočekuje ljude na meze i rakiju na dan krsne slave. Dogodi se da kroz kuću, zahvaljujući ovom običaju prođe i do 50 ljudi u toku dana. Najveći broj meštana slavi Svetog Jovana, dok je druga slava po veličini Sveti Nikola.
Mi smo poznati po piću, maltene svaka kuća ima domaću rakiju i vino. Međutim, slađe nam je da popijemo na stranu, u društvu, nego kući. I zato se ovaj običaj toliko dugo zadržao i jedan je od razloga zbog koga jedva čekamo ovo vreme slava, govori kroz osmeh gospodin Momir.
“Rakijanje” na dan slave postoji samo još u susednom selu Kamenica i ni na jednom drugom mestu. Interesantno je da u Donjem Matejevcu nema ovakavog običaja.
Postoje tri, četiri kuće u Donjem Matejevcu koje poštuju ovaj običaj. To su ljudi, koji imaju prijatelje iz našeg sela, pa dolaze po rakije ovde i onda i mi dolazimo kod njih. Ali to su samo te tri, četiri kuće, inače osim Kameničana i nas, nisam čuo da još neko na ovaj način proslavlja slavu”, zaključuje gospodin Momir.
Meštani kažu da su se nekada ovde slavile slave i po pet dana. Obavezno je bilo slaviti “povečerje”, zatim “dank” (dan slave), pa “patericu” (dan posle glavnog dana), zatim “kekericu” (dva dana nakon glavnog dana) i na kraju se slavila “tudurica” (tri dana nakon glavnog dana). Ranije su se gosti ovde zvali putem pozivnica na parčetu papira, koje su obavezno pisala deca i nosila meštanima, a koji se pozivaju na slavu.
Dijana Vasić
Zanimljiv tekst i lep običaj.Ali, ne bi bio tako siguran da je taj običaj, koji je zaostatak našeg tradicionalng života, karakterističan samo za G.M. iKamenicu. Ima mnogo sela, ko zna kakvi su tamo običaji.
Sem toga, pošto sam se doselio iz Gnjilanskog kraja, znam za sličan običaj-„nepozivanje na svadbu“. Naime, u vreme svadbe vikendom u dvorište domaćina mogu da dođu svi seljani, dakle i oni nepozvani, ali ne i nepoželjni. Oni će biti posluženi kafom i rakijom i posmatrati svadbenu igru.A postojale su i redovne zvanice, za razliku od ovih „nepozvanih“
Odličan tekst, svaka čast.