Srpska pravoslavna crkva i škole danas proslavljaju Savindan, posvećen prvom i najvećem srpskom prosvetitelju Sveti Savi. U OŠ „Sveti Sava“ u Nišu za danas je zakazana svečana akademija, a u ostalim osnovnim i srednjim školama proslavlja se ovaj dan. Neke škole su imale proslavu juče, a neke danas.
Profesor istorije Đorđe Bojanić preko sajta Srpska istorija predstavlja lik našeg najvećeg prosvetitelja.
Sveti Sava bio je prvi srpski arhiepiskop, svetitelj i prosvetitelj. Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, kršten kao Rastko, a kada se zamonašio uzeo je ime Sava. Rastko se na Svetoj Gori zamonašio uprkos snažnom protivljenju roditelja. Njegovim ustoličenjem za arhiepiskopa 1219. godine utemeljena je i samostalna Srpska pravoslavna crkva. Zajedno sa ocem Stefanom, zamonašenim kao Simeon, Sveti Sava je osnovao Hilandar i izgradio još 14 manastira, i tako ostao zabeležen kao ktitor prve srpske duhovne zajednice na Svetoj Gori. U Studenici je osnovao 1209. godine bolnicu, prvu na području srpske države. Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti, pa je stoga i zaštitnik prosvetnih ustanova. Sveti Sava je 1219. izdejstvovao autokefalnost SPC, a njegova dela „Nomokanon“ (1220) i „Sinodik pravoslavlja“ (1221) postali su pravni i duhovni stubovi srpske državnosti. Sava je preminuo 1235. godine u bugarskom gradu Trnovu kao prvi arhiepiskop SPC, a ostao je poznat generacijama kao osnivač i tvorac „svetosavskog pravoslavlja“.
Praznik Svetog Save – Savindan obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji
Prva proslava Svetog Save kao školskog patrona održana je 1812. u Zemunu, odakle se brzo proširila u sve delove srpstva, a himna Svetom Savi je prvi put izvedena 1839. u Segedinu.
Sveti Sava je ustanovljen za školsku slavu odlukom Sovjeta Knjažestva Srbskog 2. januara 1840. godine, a na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja iz Kragujevca. U odluci Popečiteljskog prosvještenija, predstavnici državne i crkvene vlasti propisali su da se sveti Sava proglašava za patrona svih naših škola i da se od tada 14/27. januara ima u svim školama najsvečanije proslavljati. Crna Gora ga uvodi 1856. godine, pod knjazom Danilom. Praznik se proslavljao kao školska slava sve do 1945. godine, kada je ukinut odlukom komunističke vlasti. Posle poluvekovne zabrane u komunističkom režimu, ponovo se nastavilo sa proslavljanjem svetog Save .
Sinan paša spalio je na Vračaru 1594. mošti Svetog Save koje su do tada bile čuvane u manastiru Mileševa. Smatra se da su Turci Savine mošti spalili u uverenju da će tako uništiti veru i svaki uticaj Svetog Save na Srbe.
Posle Nemanjine smrti u Srbiji su se posvađali oko prestola njegovi sinovi Stefan i Vukan. Sava onda pođe iz Svete Gore da smiri braću. Sa sobom je poneo i Nemanjino telo. Sava je dočekan veoma svečano. Nad telom svoga oca on je izmirio Stefana i Vukana, koji su se pokajali i zakleli da se više nikad neće svađati. Sava je blagoslovio to izmirenje i posavetovao svoju braću da žive u slozi i bratskoj ljubavi. Posle toga on je Nemanjino telo sahranio u manastiru Studenici, glavnoj Nemanjinoj zadužbini.
Monah Sava otputovao je u Nikeju, gde je od nikejskog patrijarha dobio dozvolu da osnuje samostalnu srpsku arhiepiskopiju. Sava je 1219. godine postavljen za prvog srpskog arhiepiskopa. On je organizovao srpsku crkvu, osnovao je i obnovio više episkopija, a umesto Grka dovodio je Srbe za episkope.Da bi obučavao sveštenstvo, Sava je prevodio crkvene spise (delovao je kao prosvetitelj).
290px-hilan2Zahvaljujući Savi Nemanjiću crkva u Srbiji oslobodila se starešinstva ohridskog arhiepiskopa. Samo dve godine nakon što je postala kraljevina, srpska država dobila je i crkvenu samostalnost.
Srpska crkva je Savu Nemanjića, kao i njegovog oca Stefana Nemanju, uvrstila u red svetitelja.
Sava je obnovio manastir Hilandar (Sveta Gora) zajedno sa svojim ocem Nemanjom. Taj manastir postao je žarište srpske kulture.
Sava je veoma zaslužan za organizaciju verskog života, stvaranju crkvene organizacije i prosvećivanju naroda u mladoj srpskoj državi. Na saboru u Žiči 1234. godine Sava se zahvalio na položaju arhiepiskopa i odredio za naslednika svog učenika Arsenija Sremca.
Smrt Savina u Bugarskoj
Posle toga, Sava kreće na putovanje po istoku. Boravio je u Palestini, Aleksandriji i na Sinaju. U povratku je posetio Nikeju, a onda otišao u bugarsku prestonicu Trnovo u posetu bugarskom caru Jovanu II Asenu. Na Bogojavljanje odslužio je službu u trnovskoj crkvi. Posle toga odmah se razboleo. Bolovao je pet dana, a šestog je umro, to je bilo 14. ( 27 ) januara 1236. god. Sahranjen je u crkvi Četrdeset mučenika.
Kralj Vladislav, bugarski zet, sledeće godine preneo je njegove mošti u manastir Mileševu. Tu su bile sve do 1594. godine.
Manastir Mileševo
Srbi su bili nacionalno svesni da su carski narod, da su imali carevinu i da su je delimično izgubili na Kosovu. U takvoj veri Srbe nisu mogli Turci da islamiziraju, a katolici pounijate. Zato su ih Turci nabijali na kolje, a temišvarskog vladiku živog odrali. A da bi se osvetio Srbima, Sinan paša, za vreme Temišvarskog ustanka spalio je mošti svetog Save na Vračaru 1594. godine, a oluja raznese njegov prah na sve četiri strane sveta. To su Turci uradili da bi tako zaplašili srpski narod.
Sava je napisao tri tipika (pravilnika): „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“.
I Srbija ima svoje hodočašće – isposnica Svetog Save
Isposnica se nalazi na 10 kilometru od manastira Studenice na planini Čemernona preko 1000 metara nadmorske visine. Nastala je početkom 13. veka. Prema predanju, Sveti Sava je nakon monašenja na Svetoj Gori Atonskoj početkom XIII veka ovde osnovao monašku zajednicu sklonu asketskom, pustinjačkom načinu života.
Za sada nažalost još nema putokaza za skretanje a ni obeležene staze do ovog SVETOG MESTA.
Isposnica predstavlja ozidani pećinski kompleks u okomitoj stenovitoj litici, do koga se stiže uskim drvenim mostićempriljubljenim uz samu liticu. Odmah do isposnice nalazi se i crkva Pridvorica iz 12. veka. posvećena sv. Đorđu.
Kapi znoja koje kupaju naše oči posle dolaska u ove visine, ne mogu nadjačati ostala čula koja hrane duše grešnika. Otvaramo vrata Isposnice, i povlačimo kanap i zvonjavom javljamo Bogu da smo stigli na plodno tlo praštanja grehova. Zvono utihnu, a svetlost i miris tišine uvede nas kroz vrata Isposnice u prostranstvo.
MIŠČIĆI , mesto gde je rođen Rastko
Iz dvorišta Petrove Crkve, kod Novog Pazara, kroz glavnu kapiju, pruža se pogled na Miščiće kod Deževe. Tu je rođen Sveti Sava. Kada ga je majka Anastasija predala ocu u naručje, Stefan Nemanja je rekao: Mišče moje i, mesto se do dan danas zove Miščići.
img_3166-copyMiščići su mesto u Deževskoj dolini u blizini Đurđevih stupova i Petrove crkve, u kome su na čuvenim saborima donošene istorijske odluke, gde su rođena dva srpska cara, više kraljeva i gde je svet prvi put ugledao i Rastko Nemanjić – Sveti Sava.
Temelji rodne kuće Svetog Save su u korovu, bespuću i mraku. Da nije velikog krsta, koji su tu postavili predstavnici Crkve, niko ne bi ni znao da je tu rođen veliki episkop i prosvetitelj.
U sličnom stanju je cela Deževska dolina: zaboravljena, zapuštena, zapostavljena.
Tamo gde je Stefan Nemanja prvi put ugledao sina Rastka (Sv. Savu) danas je posađen hrast i pored njega leži drevni kameni krst. Odmah pored drveta stoji i jedan metalni prohromski krst, da obeleži ovo sveto mesto.
Deževska dolina je još daleko od očiju šire javnosti, ovde nema turista, a i oni koji dođu obiđu Petrovu crkvu i odu, a da i ne navrate do Savinog rodnog sela.
SVAKI kamen u Deževskoj dolini je istorija – ovde je, u zaseoku Miščići, rođen Sveti Sava, ovuda je u vreme najveće moći šetao Stefan Nemanja, ovde su se igrali njegovi sinovi Vukan, Stefan i Rastko, odavde su u svet polazili kraljevi: Uroš, Dragutin, Milutin.