[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Milena Milošević
Žurim. Hitno je. Svaka sekunda je dragocena. Jurim koracima od dva metra. Crveno svetlo! Neeeee… Praviću se da ne vidim. Za mene je zeleno… I taman zakoračim da pređem ulicu, kad čujem sa druge strane roditelja koji svom detetu objašnjava pravilo života. E, tu pronađoh sebe u glavnoj ulozi- ulozi selca!
Imala sam jednog profesora na fakultetu prema kome niko nije mogao da bude ravnodušan. Delom zbog njegovih stavova sa kojima si saglasan, a delom zbog onih sa kojima nisi. Jedno od predavanja koga ću se sećati je ono na kome je govorio ko su seljaci, a ko su selci. Sećaću ga se zato što sam shvatila da je svako od nas u nekoj situaciji selac.
Ljudi sa sela ježe se kada čuju bilo kakvo nipodaštavanje onih koji su „iz grada“. Dakle, jednom za svagda, seljak se ne razlikuje mnogo od onih koji su „iz grada“. Čovek kao i svaki drugi, samo se desilo tako da se rodio u selu.
Mnogo gora kategorija je „selac“. Ko je selac?
Selac je, pričao nam je profesor, osoba koja, kad vas vidi, pravi se da vas ne vidi i prelazi na drugu stranu ulice.
Selac krade i laže.
Selac uvek negde žuri.
Selac se trudi da uvek prođe preko reda.
Selcu uvek nešto smeta, vrpolji se, nikad nema hemijsku, papir, olovku…
Selac uvek škraba gde stigne, selac ostavlja trag od čizme na sveže ofarbanom zidu, selac namerno škripi cipelama…
Selac pretrčava semafor na crveno!
E, tu pronađoh sebe u glavnoj ulozi. To što uvek žurim mi je opravdanje što prelazim na crveno. Bar pet puta u proteklih nedelju dana mi se ponavlja isti scenario:
Ja. Žurim. Hitno je. Svaka sekunda je dragocena. Crveno svetlo! Neeeeee… Praviću se da ga ne vidim, za mene je zeleno… I taman zakoračim da pređem ulicu, kad čujem sa druge strane roditelja koji svom detetu objašnjava:
„Vidiš, kada je na semaforu crveni čika, čekamo, i ne smemo da pređemo ulicu, opasno je…“
I onda vidi mene koja nonšalantno, koracima od dva metra prelazim ulicu i složi onaj pogled koji te opsuje bez reči. Ja se zbunim, slegnem ramenima i onda počnem da kritikujem i psujem samu sebe.
Ovo je već ozbiljno. Zbunjujem decu koja bi trebalo da nauče jednu važnu lekciju u životu, a ja, svojim ponašanjem, rušim celu koncepciju na delu. Džaba taj roditelj priča, kad dete vidi mene koja prolazim i kad je crveni i kad je zeleni čika.
Znam da su moji uvek strepeli, bar u prvom razredu, kako ću sama preko ulice, pa su me na početku i sami prevodili preko. Ne znamo koliku odgovornost imamo prema deci. Dete najbolje uči na osnovu primera. Dobrog ili lošeg. Sada je na nama da se potrudimo da taj primer bude dobar. Ovako ih samo zbunjujemo. Žuri nam se. Uštedećemo koju sekundu više koju i sami ne znamo kako ćemo utrošiti.
Ubijmo selce u sebi! Da, selce, jer nije tu samo jedan. Ima ih više, samo se pojavljuju u različito vreme, na različitim mestima i u različitim prilikama.