Nije tajna da se na niškom buvljaku mogu naći fakultetski obrazovani ljudi, oni koji su ostali bez posla u vremenima kada je država prodavala fabrike budzašto, ali i zaposleni ljudi koji ne mogu od svojim primanja danas da plate račune.
Jedan od takvih primera je Gojko Savić koji je primoran u svojoj 57. godini da „valja“ raznu robu koju sakuplja od komšija. Radio je nekada u Mašinskoj industriji. Neće da se slika. Sramota ga od nekadašnjih drugara iz pogona.
Čovek je čudna živuljka. Nisam ni sanjao da ću se naći u poziciji da idem od komšije do komšije i uzimam stvari koje im ne trebaju da bi ih ovde prodao. Prvo me je bilo sramota, ali ja, žena i sin ne možemo da izdržimo mesečno sa 30.000 dinara. Gradio sam „prokletiju“ kuću u Vrežini. Dok je moglo, moglo je sad ostala još fasada da se uradi. U mom selu, pokraj Pirota više nema nikoga tako da hranu moram na pijaci da kupujem. I evo dokle sam došao – priča nam on.
Gojko kaže da sin ne radi, sad mu je 27 godina i snalazi se kod nekog automehaničara kome pomaže pa dobije neki dinar.
Nema tu biranje, ja sam na birou, žena dve godine mlađa od mene, niko neće da nas zaposli. I buvljak je kakav takav izlaz. Prodajem usisivače, vage, auspuhe… šta mi padne pod ruku. Što prodam, pola ide meni, pola vlasniku od koga sam uzeo robu. Pre sam i išao po kućama. Strašno me sramota bilo, a sada počeli ljudi sami da dolaze i da mi donose – objašnjava Gojko.
M.S.