[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milorad Doderović, novinar australijskog SBS radija
Gradski tepisi po kojem hodaju funkcioneri ovog grada na tri slova već su postali rizično džombasti jer su ispod njih smuvani i smuljani mnogi odgovori na važna gradska pitanja, odgovori koje građani inače imaju pravo da znaju. Ali, pošto se vlast i duša najteže ispuštaju,u ovom gradu čak i politički miševi i mačke još uvek spavaju zajedno po logici „mir, mir, niko nije kriv“!
Ovih dana smo čuli snimak muljanja na gradskom veću oko tendera za izbor gradskih prevoznika i nikom ništa.Procureo snimak u javnost, pa šta, jer inače sve i svašta curi na sve strane.Pa nemojmo molim vas da budemo zakerala, zar zbog takvih „sitnica“ neko može i treba da odgovara?
Čuli smo i da je italijanski „Dajteh“ doterao u industrijskoj zoni novu fabriku do krova i odustao.Ali, niti znamo dovoljno zašto je odustao i šta je sa parama koje je od države dobio za zapošljavanje „po glavi radnika“? Obećavali su da će u startu zaposliti najmanje 400 radnika, puta 10 hiljada evrića stimulacije.Slično je i oko „Niteksa“ koji je postao srpski „Beneton“.Niko nema tačan odgovor dokle se stiglo u realizaciji priče da će italijani zaposliti najmanje 1.600 radnika, a onda još hiljadu, itd.Kupili su „Niteks“ za oko tri ipo miliona, a samo na ime državne stimulacije inkasirali preko 11O miliona. Grad je finansirao rešenje starih pogona u fabričkom krugu, da bi se gradili novi. Onda se natrčalo na značajne nekropole koje imaju izuzetnu arheološku vrednost, što je svakako omelo ritam gradnje.Ali, niko više u ovom gradu, naročito građani i malograđani, šta se trenutno radi i sa koliko radnika u Niteksu, kolike su im zarade, šta je sa pompeznim najavama da će Beneton iz Niša izvoziti velike količine svoje brendfirane robe u beli svet?
O priči i istini oko Loznog kalema i propaloj priči sa Akva parkom,bazenima, sportskim terenima, hotelima, kamionima i avionima da i ne govorimo.Koliko je grad izgubio sa ovom propalom pričom i materijalno i u vremenu koje nema reprizu? Da li ćemo u čitavoj priči oko Loznog kalema, „Dajteha“ i drugih, a kao u slučaju Srbe Ilića i „Srbijaturista“, čekati da nas neka međunarodna arbitraža lupi po glavi pa da tek onda vidimo šta je dara, a šta mera?
Čujemo da neće biti para za izgradnju zapadne tribine Gradskog stadiona na Čairu. Ali, kako da para i bude, kada nikada do kraja nije obelodanjeno svo muvanje oko konačnog ceha rekonstrukcije sportske dvorane na Čairu.
I da se opet vratim stranim investicijama i investitorima. Da li iko zna koliko su mizerne zarade zaposlenih u “Juri” i “Benetonu”? Ili, koliko je još preostalo radnika u „Filip Morisu“ i može li se desiti da čim izračunaju da će ih paklica cigareta makar i cent koštati manje nego ovde u našem gradu, biti spremni da ugase nišku fabriku „kao zadnju cigaretu“ i odu dalje „trbuhom za profitom“? Posebna priča su sindikalna, pa i osnovna ljudska prava zaposlenih u fabrikama steranih investitora širom Srbije. Sindikalno organizovanje je jednostavno zabranjeno, a o raznim vrstama mobinga i mizernim zaradama, radnici šapuću sa strahom da ne izbuge i tu crkavicu koju imaju. A inače, to su ti poslodavci kojima smo iplaćivali stimalcije do 10 hiljada evra po novozapošljenom radniku!?
Ili kakav je epilog povodom onih po grad neverovatno štetnih ugovora sa nekim belosvetskim kompanijama koje su uz debele stimulacije letele, ali i konačno odletele sa niškog aerodroma, ostajući dužne gradu silne pare. Ugovori sa njima potpisivani su u gradskoj većnici u četiri zida bez prisustva medija. Bilo je to u vreme bivše gradske vladajuće garniture.
Dogurali smo do dna, ali mi nećemo stati na pola puta! Mir, mir, niko nije kriv!