[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milorad Doderović, novinar SBS radija
Čekamo bolje dane,čekamo dobitak na lutriji i u kladionici, čekamo da nam svane,čekamo da nam se javi bogata tetka iz Amerike, čekamo svetlo na kraju tunela, čekamo šta će nam reći ili bolje rečeno narediti iz Brisela, čekamo da svi lopovi budu pohapšeni, da zavlada pravda, da nam političari budu odgovorniji… Ali, bem ti život ako se svodi samo na čekanje!
Ivo Andrić je kao prorok govorio kako dođu vremena kada pamet zaćuti, glupost progovori, a fukara se bogati. Potvrdu tog njegovog proročanstva vidim svuda oko nas. Pamet zaćutala i zavukla se u mišju rupu. Niti šta zbori niti romori, a i kad bi htela, ne daju joj. Kada glupost jednom zavlada teško je onda skinuti sa vlasti, izvući iz fotelja i službenih automobila,oprati od korupcije, privesti pravu i pravdi, naučiti je da ne bude alava i da pusti i pametne i obrazovane da nešto kažu.
I opet Andrić kao da slika sve naše znakove pored puteva i stranputica i opisuje šta smo sanjali, a šta nam se događa dok arčimo dane u čekanjima. Pa kaže mudri Ivo:
„Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja nad njim. To znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim, potpuno i zauvek.I ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi,ali te obmane čekanjem – nikad ni doveka“!“…
Sretnem jutros komšiju, kaže mi pred zgradom da čeka majstora za kupatilo, a drugi pretura po PTT sandučetu jer čeka nove račune. Znam i one koji čekaju da im popišu imovinu zbog neplaćenih računa. One koji jedva čekaju i dočekaju penzije. Pa onda one koji zalud čekaju neki posao,ili one koji čekaju neke preglede ili operacije kod lekara…
Srbija na svakom koraku, svakog dana, sve više i u svakom pogledu liči na veliku čekaonicu. Svi nekog i nešto čekaju, mnogi već ne znaju ni šta, ali kad čekaju drugi, čekaju eto i oni. Neke od najupornijih čekača sve češće viđam na čituljama. Čujem komentare tipa „eto ode čovek, a ne dočeka“! Dočeka – koga i šta. Možda se spasio čekanja i pre nas dočekao ono što inače sve nas čeka.
Čekamo, dakle postojimo!