[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]radjanin: Igor Aćimović
„JE SUIS CHARLIE“ postala je najpopularnija fotografija poslednjih dana na društvenim mrežama, i sve to zahvaljujući jednom mizernom događaju. Teroristički čin, osveta, masakr, ludost… nazovite to kako hoćete, više nije ni bitno. Događaj je po meni mizeran, ili ako hoćeta: bedan, jadan, žalostan…
Ne želim, jer mislim da ne bi ni trebalo, diskutovati o tome da li je čin napadača na francuski satirični list „Šarli Ebdo“ krajnje nečovečanski. Naravno da u tome nema ni malo ljdskog. Vera je jedna stvar, a život na ovoj planeti Zemlji nešto sasvim drugo. Ako postojanje jedne religije dovodi do ovakvih stvari, onda možda ni jedna religija ne bi ni trebalo da postoji. Šta je na ovom svetu veće i značajnije od ljudskog života?
Nisam ateista, u to sam siguran. Ne mogu da kažem da sam vernik, nikada nisam bio siguran. Poštujem svačiji život, i pravo svih građana na život. Ako me neka religija prihvati, prihvatiću i ja nju. Ako postoje više religija koje se slažu sa mojim razmišljanjem, može li se onda reći da sam multireligiozan?
Poštujem svaku religiju, i ni jednu ako ona ubija ljude. Ali nisam Šarli. Niti sam ikada želeo da budem. Ako je po Kuranu zabranjeno da se crta prorok Muhamed, ne bih ga crtao. Nije to autocenzura, to je poštovanje.
Ako neko ne poštuje ono u šta mi verujemo, mislimo ili osećamo, naravno da ga ne treba ubiti. Svakako treba reagovati na to. Treba reagovati i kada vas neko popreko pogleda. Ne treba ćutati.
Ne treba ćutati, nikako. To je licemerno. Kao što je i licemerno slikati se sa natpisom “JE SEIS CHARLIE” i skupljati lajkove na fejbuku. Još više je licemerno sećati se srpskog stradanja u ovakvim prilikama.
Možda grešim. Možda su ipak svi ti ljudi nekad u životu držali u rukama taj časopis, kao što danas drže popularnu parolu. Ili bar čuli za njega nekad ranije, i upoznali se sa onim čime se oni bave. Ali to nije toliko bitno. Bitno je da je ovde Francuska oduvek bila sinonim za civilizaciju. Ono što ćemo mi teško doživeti. Ne zbog toga što nismo sposobni, nego što ne želimo.
Koliko je “civilizovanih” ljudi otišlo da zapali sveću za ubijenog navijača Marka Ivkovića? A koliko za Brisa Tatona? Naravno, postoji razlika. Srpski navijač je otišao u Tursku da divlja, a francuski je došao u Srbiju da navija za svoj klub. Plus, između navijača, novinara i karikaturista postoji razlika. Navijači su huligani, a novinari su nedužni ljudi. Zapitajte se kojim očima gledate, ako mislite ovako!?