[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milutin Najdanović Miža, profesor mašinstva
Na semaforu ispred mog vozila zaustavlja se Fiat Stilo registracija NI-082-ST, tako da je prvi u našoj traci. Na pešačkom prelazu lagano se vuče jedan postariji čika, romske nacionalnosti, sa štakama. Onako polako hoda, jedva. Vozač iz Fiata izlazi, kada svi u koloni netremice gledaju šta će da učini. Neshvatljiva i sumanuta današnjica nosi sa sobom sav neurotični krš, prikupljen tokom proteklih decenija i svi se nadamo da neće doći do, nedaj bože, nekog ekscesa. Kad’ gospodin vozač izlazi i pita čikicu: „Gospodine, možete li, treba li Vam pomoć?“, čikica odgovara: „Hvala sinko, preći ću nekako“.
Ova epozoda mi je razvedrila sivo-tmurni dan, vratila nadu da dobrih ljudi još ima u zemlji pa i u Nišu, samo im treba dati šansu, a za početak, bar malo prostora u nekom glasilu.
Oprostite što ovo pišem, što pišem o „malom“ čoveku kada nas ovih dana posećuju krupna državnička imena. Pišem o tom čoveku, našem sugrađaninu, koji je, siguran, sa „stilom“, sam, i vama posredno, oduvao bar jedan oblačak ovog melanholičnog oktobarskog neba.