Neka se bore – Godzila 2014

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin:Stefan Marković
Šta je uzbudljivije od džinovskog čudovišta pred kojim se velelepni gradovi pretvaraju u đubre i dim? Dva gigantska čudovišta? Nope! Šta kažete na tri, do zla boga grdna, monstruma – od kojih jedan ima nuklearnu bombu u materici – koji se međusobno tabaju. Moraćete da priznate da sedaleko otišlo od prvobitnog filma, gde čovek u gumenom odelu ruši maketu Njujorka. No ipak…

godzila

Nova “Godzila” je prehajpovani film Gereta Edvardsa, reditelja koji je posle nezavisnog filma “Čudovišta” (Monsters, 2010.), dobio priliku da radi na holivudskom blokbasteru. Prvobitna ideja je bila da Giljermo del Toro režira ovo ostvarenje, no on je već bio krenuo da radi na svom filmu o gigantskim tepačima – “Bitka za Pacifik” (Pacific Rim, 2013).Geret je bez sumnje odradio prilično dobar posao, često stavljajući publiku u sam centar zbivanja, te ćete čas gledati gorostase iz brodske kabine, čas iz automobila, čas iz voza, te iz srušene zgrade, što pomalo podseća na film Kloverfild i ostavlja vas otvorenih vilica..Ono što smeta jesu tamni tonovi filma i estetika koja je slična estetici novonastalih vremenskih neprilika kod nas, pa je čak prečesto teško razaznati šta se zbiva na platnu, jer se sve utapa jedno u drugo. Mračni oblaci, nad tamnim zgradama i tamnim čudovištima, te sam se pitao da ne gledam možda lajv striming situacije u Gabrovcu.

Na samom početku filma, prikazani su istorijski i metaistorijski video snimci, koji bi trebalo da nam stave do znanja da su Godzila i stvorenja slična njoj, među nama oduvek, te da smo osuđeni da sa njima delimo planetu za vjek i vjekova. Zanimljivo je i to, da su učestale nuklearne probe, za vreme Hladnog rata, pripisane upravo pokušajima Amerike i Rusije da unište Godzilu, te je na interesantan način opravdan “incident” iz 1954. godine. (Misli se, naravno, na originalni, prvi film o Godzili.) Ima dosta “citata” iz drugih filmova, od Spilbergove “Ajkule”, preko malopre navedenog “Kloverfilda”, “Rata svetova”,… Ono što će biti zanimljivo hard-kor fanovima Godzile je činjenica da u novom filmu ima dosta referenci iz originalne “Gojire”, od doktora koji se preziva isto kao i doktor iz prvobitnog filma, do originalnog zvuka režanja, provučenog kroz novi, organskiji zvuk.

Iako je glumačka ekipa vrlo dobra, likovi su transparentni, nebitni, nemotivisani sa karakteristikima likova iz filmova B-produkcije.

Džo Brodi (Brajan Kranston) je stereotipni “niko me ne sluša” naučnik, koji posle incidenta u nuklearnoj elektrani u Japanu iz 1999. godine, u kojem mu je stradala supruga (Žilijet Binoš), svoj život posvećuje izučavanju uzroka nesreće. Žilijet se u tom filmu pojavljuje tek toliko da izgovori ne više od pet rečenica i da umre, pa je potpuno apsurdno što njeno ime stoji na posteru za film. Okej, ipak je to Binoševa, koja je odbila da se pojavi u Spilbergovom “Parku iz doba jure”, ali opet…

Petnaest godina posle incidenta, njegov sin Ford Brodi (Eron Džonson), vrativši se ženi i detetu posle četrnaestomesečne vojne operacije demontiranja bombi, prima poziv da su blesavog mu oca Džoa, u’apsili u Japanu. I taman sam se ponadao da je Volter počeo da diluje kristal-met po japanskim, postapokaliptičnim zabitima, kad ono saznajemo da je samo pokušavao da dođe do kuće u kojoj je nekada stanovao, a koja je sada u zoni karantina. Tja, razočaravajuće.

Ford ne stiže ni da se istušira, ni da popije kafu i zamezi ratluk sa ženom mu, a već mora da pakuje prnje i da vadi ćaleta iz mardelja na drugom kontinentu, sa kojim već sutradan, upada u karantini utvrđuju da od radiacije nema ni r. No, taman kad su se razbaškarili u napuštenom gradu i uspostavili, davno izgubljenu otac–sin vezu, privodi ih tajna, japanska organizacija, za koju se kasnije ispotavlja da se još od pedesetih godina prošloga veka, bavi izučavanjem čudovišta koji žive u velikim dubinama ispod Zemljine kore, te koja se hrane nuklearnom energijom. Pošto se izlegne jedno od tih MUTO stvorenja (Massive Unidentified Terrestrial Organism), smrtno povredivši Džoa Brodija, američka vojska se udružuje sa ovom tajnom japanskom organizacijom, koja nosi ime Monarh, a koju predvodi doktor Serizava (Ken Vatanabe).

I tu kreće pičvajz: Godzila juri Mutoa, Muto, juri Godzilu, ne mašeći da razori nijednu građevinu od Havaja do San Franciska, preko Las Vegasa. Monarh zajedno sa američkom mornaricom juri sve njih, a tu je i neistuširani Kick-Ass,… ovaj… Ford, čija se kafa već odavno ohladila, koji oblači vojničku uniformu i kreće u “spasiti američki san” akciju, umesto da se vrati ženi i dedetu.

Ženski likovi u novoj “Godzili” su samo instrumenti koji ćute, plaču i grle decu. Almost like in real life…right?!

Borbe gorostasa su dramatične, nerdizmatične i prosto sam oćeo infantilno gledajući te scene. To nije bio slučaj sa ženskim delom publike; moja supruga je zaspala, a neka devojka se sve vreme grogotomsmejala, s vremena ne vreme dobacujući “ma daj”, a pogotovu je strefila neverica kada je Godzila “aktivirala” svoj prepoznatljivi atomski zadah! Šta si očekivala? Da joj iz usne duplje izađe Rajan Goslin svirajući ružičaste ukulele? Ne u ovom filmu, gospođice!

Poruka ovog filma je da stavi do znanja ljudima kako su nemarni prema prirodi, koja je, iako je to čovek zaboravio, i dalje u superiornom položaju prema njemu. To se najbolje ogleda u izjavi doktora Serizave: “U svoj svojoj aroganciji, čovek misli da kontroliše prirodu, a ne obrnuto. Neka se bore!”.

Da dajem ocene od 1 do 10, ovom filmu bih dao 6.5 i to samo zato što sam fan džinovskih monstruma, ali ja ne dajem ocene, te odgledajte film i sami prosudite koliko vredi.