Na današnji dan, 12. februara 1942. grupa zatočenika logora na Crvenom krstu je rešila da potraži Slobodu u naizgled nemogućem bekstvu – preko žica. Neki od njih su uspeli, neki nisu; oni koji su preživeli, ispričali su kako je bilo. Sloboda, lična i opšta, bila je osnovna potka njihove poruke koju su svake godine pričali osnovnoškolcima. Na toj poruci stasale su generacije. SLOBODA nije samo ime sportskog kluba već nešto čemu treba težiti svakog trena svog postojanja.
Veliki Branko Miljković je napisao besmrtne stihove: “Hoće li sloboda umeti da peva / kao što su sužnji pevali o njoj?“ Retko kada smo došli do potvrdnog odgovora na ovo pitanje. Nekako kao po pravilu, sužnji u Slobodi postaju gospodari kojima,sa druge strane, da bi bili gospodari trebaju sužnji.Dakle, hteli mi to ili ne, živimo u neslobodnom svetu koji ne pokazuje nikakvu nameru da promeni bilo šta u svojoj tiranskoj prirodi.
Kako prolazi vreme, o Slobodi se sve manje priča; ona se više ni ne podrazumeva. Kada svedete svoj svet na sebe i svoja dva prijatelja, sve ostalo vas ne zanima. Što vas ne zanima, to ili ne postoji ili ste već učinili svojim. Duh totalitarizma izbija iz svakog segmenta naše svakodnevice i sve nam je teže da u svoj svet smestimo više od dva prijatelja. Postajemo ljudi koji na društvenim mrežama dele tuđe misli o Slobodi ali su spremni da je sami drugome uskrate. Drugim rečima, kako su naši stari govorili, gubimo dušu.
Kretanje u osvajanje Slobode je bolno i zbog toga je teško odlučiti se na takav korak. Da je lako istrčavati uz Kajmakčalan, preskakati logorske žice, pucati u burad sa barutom u znak nepredavanja itd. svako bi to činio i ta dela se ni po čemu ne bi razlikovala od ostalih. Osvajanje Slobode boli ali Sloboda vredi više što je manje ima bez obzira na bol. Možda je zbog toga krajnje vreme da krenemo u osvajanje lične Slobode.
(foto.printscreen U ŽICAMA LAGER NIŠA)