Prvomajska

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Dejan Stojiljković
Neko je negde, nekad, rekao da su Srbi vredan narod. To je donekle tačno. Ali je važilo za neko drugo vreme i za neke druge ljude. Moj deda po majci, recimo, pričao mi je kako su pre dolaska u Niš iz Toplice, odakle potiče moja porodica, živeli od nadničenja.

Radili bi tuđa imanja, kopali, orali, dirinčili kako bi nekako prehranili svoje porodice koje su i dalje živeli u nekoj vrsti komune na čijem čelu je bio „pater familias“, u slučaju mojih – deda Ilija, preki veteran Kumanovske bitke i Solunskog fronta čija reč je bila prva i poslednja.

kobaje

I onda se, pedesetih godina, desila famozna reforma a sa njom i industrijalizacija i modernizacija pa su silne porodice pohrlile u gradove da popune fabrike i ispune svoj jugoslovenski san. I tako su se, pored manira koje donosi život u gradu, rodile i neke druge navike. A jedna od njih je i često plandovanje u vreme raznoraznih praznika.

Hvala Bogu i drugu Titi – njih je u SFRJ bilo više nego dovoljno.

Prvi maj je nekako imao posebno mesto među njima. Verovatno zato što je padao u doba kada su vremenske prilike idealne za roštiljanje u prirodi i pikanje fudbala nakon pustošenja gajbe piva. Nekako baš u to vreme, novopečeni građani bi se setili svog seljačkog porekla pa bi kolone automobila (mahom fića i stojadinki) kretale iz gradova prema pasivnijim krajevima.

Moj zemljak Duško Radović je primetio da je u to vreme Beograd najmirniji jer tada svi Beograđani odu svojim kućama. Tamo, na selu, dočekivali su nas dalji rođaci, domaća rakija i svinjče ili ovčica koju treba žrtvovati na oltar socijalističkog napretka i zarad dobrog progresa kardiovaskularnih bolesti. Jedan moj komšija je čak i sročio pesmicu o ovom medicinsko-sociološkom fenomenu: „Holesterol, pritisak, tromboza – šećer, infarkt i ciroza, tekovina naših to su znaci – od nji’ ima da otegnem kraci.“

Ništa drugačije nije ni danas. Samo što je građanstvo usvojilo neke nove momente u slavlju i prazničenju a ono se tiče religioznosti. Pošto smo se preko noći vratili veri prađedovskoj, stari dobri komunistički praznik rada spojen je sa Uskrsom kako bi se ispoštovali i ateisti i vernici. Iskreno govoreći, kada su praznovanje, ispijanje alkohola i ožderavanje u pitanju – teško je uvideti razliku između verujućih i neverujućih. A odlično se zna da je najveći vernik onaj što se svaki put krsti kad poteže iz flaše sa rakijom.

Najmučniji momenat je ipak onaj kada se praznici završe i kada se građani vrate u svoja siva betonska gnezda. Pije se čaj od kamilice, leči se mamurluk, sanira se povreda kolena zadobijena prilikom igranja fudbala na livadi u alkoholisanom stanju…

Onda se odlazi na posao sa mišlju da ne bi bilo loše otvoriti bolovanje i setnim uzdahom pri pomisli na to kako smo se odrekli naših korena, prirode, voćki u cvatu i hladne izvorske vode u zavičaju… a sve zarad otuđenog života u gradu. Onda sve krene svojim ustaljenim tokom, baš kao i nekad. I gledajući iz ove vremenske perspektive, ne vidim neku razliku, bar kada je prolečno praznovanje u pitanju, između onoga nekad i ovoga sad.

Jugoslavije više nema, ali su stare navike ostale.
One umiru teže od država.