[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milorad Doderović, novinar SBS radija
Ni manje slova u nazivu grada, ni više struja i frakcija u vladajućoj gradskoj koaliciji, pa i u samoj stranci koja je stožer te koalicije. Ne zna se ko koga više ogovara i ko kome sve preti svojim navodno dobrim pozicijama i ugledom kod Vučića, Nikolića, Gašića, Dačića… Svi bi nekako da se predstave pod sloganom „stranka to sam ja“, a na okupu ih čini se još uvek drži samo uzajamna pretnja paketima prljavog veša koje jedni o drugima imaju.
Novinari u ovom gradu prosto ne mogu da se odbrane od slučajnih ili namernih poziva na kafu koji im stižu od strane pojedinih gradskih funkcionera, čelnika javnih preduzeća i ustanova i raznih i raznim bojama namazanih stranačkih prvaka iz vladajuće koalicije koji im se nude kao „insajderi za raskrinkavanje“ ovog ili onog funkcionera, direktora, gradskog većnika, odbornika, predsednika opštine i slično. Novinarima se daju na uvid razne kopije „kompromitujućih“ dokumenata i materijala, ko je koga i kako zapošljavao, ko je i kako nameštao tendere, kolike kafanske račune pravio na ime reprezentacije, gde sve i koliko putovao po zemlji i inostranstvu, kako i koliko zapošljavao decu i rodbinu, gde se sve i sa kim sastajao iz protivničkog političkog tabora… pa dotle ko sve ima / i koju švalerku/ i tako redom. A cena te kafe nije samo 90 dinara, za koliko se može popiti ekspreso u gradu, nego i diskretan nagoveštaj „sve ću da ti pričam i dokumentujem o drugima, samo mene ne diraj jer sam čist kao suza“! Ove ponude naravno mogu imati i pikantne dodatke u vidu pomoći da lakše zaposliš nekog od članova svoje uže i šire familije.
Naravno, pitanje je novinarskog profesionalnog morala, ponekad i iskustva, da li će da zagrize na ovakve ponude koje mu se serviraju. Ali, ako novinar „uz ekspreso proda dušu đavolu“ i olako zagrize i poveruje u ono što mu se priča i nudi, onda je svakako uhvaćen u vrzino kolo kome nema kraja. Na žalost, malo je u gradu u novinarskim redovima pravih profesionalaca koji nisu spremni da pišu „naručene tekstove“, jer se to lako može videti i u svakodnevnom „listanju“ pisanih i elektronskih medija. Te tekstove vole i mnogi medijski urednici i direktori, pa ih i naručuju od svojih sitno plaćenih novinarskih robova da bi lakše produžili još jedan sponzorski ili EPP ugovor i tako živeli da bi preživeli. I tako se ulazi u totalnu rasprodaju novinarske duše đavolu i totalnu lagariju na temu – mediji kao servisi građana, borci za pravdu i istinu i objektivni opisivači stvarnosti kakva god ona bila.
Javna je tajna da su među novinarima kod političara najomiljeniji oni koji ih „slikaju“ na način na koji bi oni svakodnevno vole da sebe vide u ogledalu. Od trenutka dok se briju u svom kupatilu, ili javno nastupaju i navodno zastupaju interese grada i građana. Omiljeni su i oni novinari koji svojim sagovornicima političarima nikada ne postavljaju nezgodna pitanja o kojima se inače u gradu „javno ćuti“ i koji na većinu novinarskih zadataka ne polaze bez tube vazelina u džepu.
Slušali smo i zapamtili one koji su govorili da „ptice umiru pevajući“. Neke kolege iz novinarske branše međutim „traju i umiru ulizujući se“. Ne bih da oplakujem njihovo profesionalno i moralno posrnuće, ali nevolja je u tome što sa takvim novinarima ozbiljno umire i odumire novinarstvo.