[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Vladimir Đorđević, bloger i Meraklija
Fudbal odavno ne pripada sportistima. Fudbal odavno ne pripada navijačima i fudbalskoj publici. Danas, u kapitalističkom svetu, fudbal je korporativni biznis. U Srbiji, fudbal je na vetrometini. To je danas sport na ivici opstanka, borilište na kome se susreću politički uticaj, menadžerski interesi i ambicije fudbalera. Fudbal je, dakle, kao sport, na samrti.
Nedavno se na Čairu moglo čuti prilično razgovetno i glasno „Uprava napolje!“ Ne po prvi put u novijoj istoriji „Radničkog“ i verovatno, ne poslednji. Serija loših rezultata, borba za opstanak koja je već sada izvesna, loša komunikacija između rukovodstva kluba i igrača, loš imidž kluba, visoka cena ulaznica, neizvesnost oko finansijskog opstanka kluba. Sasvim dovoljno.
Hoće li se, međutim, išta suštinski promeniti ukoliko sadašnje rukovodstvo kluba podnese ostavku? Koje su perspektive kluba? Ima li nade za fudbal kao sportsku igru?
Ukoliko je verovati premijeru Vlade Srbije, on će se lično založiti da se privatizacija klubova u Srbiji sprovede na valjan način. Obećanje koje je fudbalskoj javnosti dato pre godinu dana, ostalo je neostvareno do danas. Istovremeno, odluka premijera da svojim lokalnim funkcionerima zabrani angažovanje u upravama sportskih klubova, realizovana je prilično brzo. Velika zagonetka je na koji način funkcionišu klubovi koji se nalaze u svojevrsnom vakuumu između ove dve odluke Premijera. Bez političke podrške kao jedinog izvora stabilnosti, sa jedne, i bez bilo kakve mogućnosti da krenu u neki od modela promene vlasničke strukture, sa druge strane, fudbalski klubovi u Srbiji funkcionišu u stihiji. Dakle, odumiru.
Sa trenutnim pravilima igre, „Radnički“ je jedan od prvih koji neće preživeti. Možda bi bilo savim pristojno ukoliko bi neko od gradskih glava podsetio Premijera na obavezu koju je sebi zadao pre jednu godinu. Verujem da bi i on bio zahvalan na tome. Istovremeno, bilo bi više nego poželjno da se u samom gradu krene sa pripremama za trenutak u kome će privatizacija biti moguća.
Takođe, pre nego se sa novim entuzijazmom krene u još jednu uspešnu privatizaciju, trebalo bi podsetiti na karakter kluba i njegovu istoriju. „Radnički“ kako i ime kaže, klub je ponikao unutar radničke klase, a kasnije prihvaćen od omladine, studenata, gradske inteligencije, postaje zaštitini znak samog grada i njegovog progresa osamdesetih godina. To je klub Holcera, Kneževića, Piksija, ali i čuvenih Pakija i Pekija, i još slavnijih Stanka Paunovića i Josipa Kolumba. To je klub grada, njegovog razvitka i njegove borbe, klub Nišlija, klub Meraklija. Valja na vreme misliti čime se trguje i sa kim se trguje. Modeli privatizacije i uređenja klubova kakvi postoje u Norveškoj i nekim Engleskim i Španskim klubovima, sasvim su dobar primer kako se privatizacija može sprovesti odozdo, na koji način čitava zajednica može da se uključi u vlasništvo i upravljanje klubom, a kako bi se na jedini ispravan način sačuvala istorija i karakter grada i fudbalskog kluba.
Grad Niš duguje „Radničkom“ toliko, da ga spase divljačke privatizacije i menadžerskog mešetarenja i da od njega načini sređen i stabilan gradski klub.