[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Marijana Marković
Nakon maestralno organizovane proslave 1700. godina Milanskog edikta, koje se odužilo na jedva podnošljivih godinu dana, gradska vlast je dozvolila sebi da odahne. Lokalni vlastodršci su se samozadovoljno ubedili da su građanima u prethodnoj godini raznim „kulturno-umetničkim“ dešavanjima, dovoljno zamazali oči.
A u 2013. nit kulture, nit umetnosti, nit para u gradskoj kasi.
Nekoliko mediokritetskih poluperformansa i gomila samopromocije stranaka i pojedinaca, a sve to, naravno, na račun građana Niša.
Kad je ceo vašar od proslave završen i brdo para u korist vlasti potrošeno, gradska političko-intelektualna elita se dosetila da bi mogla malo da se poigra sa merama štednje, pošto je to sad kul i trendi, a i narod se loži na to. Prvi na tapetu za kresanje rashoda bio je normalno Kup Radivoja Koraća.
Niš je, dakle, odustao od toga da 11. Put bude domaćin Kupa. Opravdanje Grada bilo je da je 7 miliona dinara, koliko je bilo potrebno za organizaciju događaja, previše u ovim vremenima krize, te da valja malo prištedeti, je l’.
Drugi, malo gluplji, razlog je da Grad ne može da garantuje bezbednost posetilaca utakmica. Kako su oba argumenta šuplja, krenula bih redom.
U Niš za vreme Kupa dolaze navijači iz svih delova zemlje. Ti navijači, iako gradskoj vlasti na prvi pogled možda ne deluje tako, su takođe ljudi, a kao takvi imaju potrebu za jelom, pićem i toplim prenoćištem, pogotovo u februaru mesecu. Kako navijači, sticajem okolnosti, utakmice prate u Nišu, nikako ne mogu da jedu i piju u Čačku i Požegi. Drugim rečima, Grad bi da je iole sposoban da bilo šta konstruktivno uradi, bio u prilici da svih 7 miliona povrati već prve večeri Kupa.
Trećim rečima, ne kaže se „Nemamo para“, nego se kaže
„Mi smo poljoprivredna pomagala, slučajno na visokim funkcijama, i kao takvi mi smo apsolutno nesposobni“.
To bi bilo sasvim okej.
Više i nismo očekivali s obzirom da su omanuli da jedan dinar stave u kasu Grada za vreme proslave Edikta, kada su, kladioničarskim jezikom govoreći, kvote da izgubimo utakmicu kod kuće bile oko 250. Drugi argument da Grad ne može da garantuje bezbednost, me je, moram da priznam, ostavio u šoku.
Dragi političari, da li to znači da ste sve svoje obaveze uspešno zavšili, pa ste odlučili da malo priskočite u pomoć policiji?
Jedina institucija koja može i mora da garantuje bezbednost svih građana ove zemlje na svakom mestu, u bilo koje doba je Minisarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije. Da li to želite da nam saopštite da naš MUP ne može da nas zaštiti? Da li mi imamo razloga da živimo u strahu? Od koga nama to preti opasnost? Očekuju li se horde razularenih navijača da se auto-putem upute ka naplatnoj rampi Nais?
Ako nam opasnost vreba od lokalnih huligana, recite ko su ti ljudi, da prelazimo ulicu kad ih vidimo, da sami probamo da se sačuvamo kad na vas već ne možemo da računamo. Da li to znači da niška policija, zajedno sa policijskim upravama Prokuplje, Vranje, Leskovac, Aleksinac i odredom Žandarmerije nije u stanju da obezbedi jednu košarkašku utakmicu? Ako je tako onda imate problem. Japanska vlada bi zbog ovaga do sad verovatno triput izvršila kolektivno samoubistvo.
I najvažnije pitanje, može li Grad ili MUP ili ko je već nadležan, malo sam se zbunila, da meni garantuje bezbednost pri posećivanju izlaza iz sopstvene zgrade, pošto me ti vaši koji treba da me obezbeđuju, moram da priznam, mnogo više plaše, od ovih za koje tvrdite da će da me napadnu?
Ko će mene od vaših žandarma da spasi? Na Kupu Koraća za deset godina povređeno je 200 nedužnih stolica, dok vaši žandarmi, vrebajući iza svakog ćoška, svakog dana potežu noževe i pištolje na stanovnike ovog grada. Dobro prođemo kad vaši zaštitnici u Nišu izbodu samo jednog građanina dnevno.
Epilog priče je Beograd organizaciju Kupa preuzeo na sebe, a niška hala Čair će i ovog februara ostati prazna, osim ako se Grad ne doseti da u nju smesti još neki potpuno nezanimljivi, pa samim tim i poluposećeni ili neposećeni sportski „spektakl“. Internacionalno prvenstvo u bridžu i kriketu, možda.
Zaključak je jasan. Nit su pare, nit su zli huligani, a nit smo mi budale. Iza ove, kao i iza svake druge, odluke gradske vlasti stoji politička pozadina. Niški, malograđanski, politički milje nastavlja svoju poltronsku politiku prema Beogradu. I dalje važi da je dobar niški političar samo onaj ko postane beogradski političar, a za to mora malo podilaziti velikome gradu. Nije njima ni do naše bezbednosti, ni do našeg budžeta. Njima je do njihove lične stražnjice. Opet su nas prodali za sitne pare.