Pokušaj ubistva od pre nekoliko dana gde je petnaestogodišnjak nožem tri puta ubo dečaka (16) oko 22 sata nadomak Osnovne škole „Učitelj Tasa“ nije na pravi način alarmirala javnost da se sukobi sa ovakvim pojavama. Izgleda da tribine, javni apeli i slična okupljanja ne pomažu u iskorenjavanju vršnjačkog nasilja. Policija nije dužna da vaspitava đake. Škola ih obrazuje što znači da nasilje dolazi iz porodica, a što bi verovatno socijalnim radnicima trebalo da bude meta za suzbijanje takvog ponašanja.
Marko R. je jedan od roditelja đaka u šestom razredu osnovne škole koji kaže da se boji za svog sina „jer su to trenuci kada dete može da upadne u loše društvo“.
Od škole ne očekujem ništa, sinu verujem, ali vidim šta se dešava. Ništa bolje nije bilo ni ranije kada sam ja išao u školu, ali smo mi bar znali za strah. Sada klince uče kroz filmove, igrice i ostalo da budu neustrašivi. Kada se to ukrsti sa realnim strahom, onda dođe do refleksne reakcije, udarca, tuče… Zato se bojim – objašnjava ovaj roditelj.
Bojan Krstić, gradski većnik u Nišu, zadužen za obrazovanje, koji i sam radi u školi kaže da je neophodna odlučnija akcija svih subjekata koji utiču na ponašanje đaka.
Kod nas je problem što se mi ne bavimo uzrokom, nego „lečimo“ posledicu. Stalno razgovaramo sa direktorima škola o aktuelnim problemima i onda se vidi jedna činjenica, da su nam programi stari, a đaci prate napredne tehnologije pa tako imaju i nove načine ponašanja koje mnogi iz nastavnog kadra, na žalost, ne shvataju. Svaka škola ima školskog policajca i kada se bilo šta primeti, on reaguje. Ipak, to je kompleksniji problem i tu glavnu ulogu igraju roditelji. Možemo mi da pričamo šta god hoćemo, ako roditelj ne isprati to i ne sarađuje, ne verujem da možemo da postignemo neki rezultat – kaže Krstić.
Marija Milijić, dugogodišnja novinarka i TV voditeljka, ali i administrator facebook stranice „Mesto za roditelje iz Niša“ kaže da sve potiče iz porodice, a o načinima ponašanja dece moraju paralelno da brinu zajedno i roditelji i škola.
Pošteno, ima svakakvih roditelja, ali i svakakvih nastavnika. Trebalo bi naći sredinu između svega toga. Roditelje koji uče decu da budu „spartanci“ bi trebalo da upozore na moguće probleme, a nastavnike koji nezainteresovano rade svoj posao pod sloganom „nisam tu da ga vaspitavam, nego da ga obrazujem“ da opomenu kako bi izmenili pogled na svet. I uostalom, svakom nastavniku je jasno kod kog deteta ima problema. I tu je potrebna odlučna akcija nadležnih koja bi sa roditeljem zajedno delovala – kaže Milijićeva.
M.S.