[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Olja Wagner
Nekada nije bilo lako da snimiš ploču. Nekada, mislim na period do pre samo neku deceniju, ne neku daleku prošlost.
Bilo je nekoliko javnih preduzeća koje su se bavile izdavaštvom u staroj Jugoslaviji i to je bilo to. Neki su bili alternativniji (mislim na Slovence), neki su negovali rok, prošlo je tu i tamo koje sranje, kojem se smejemo sada kada ga neko stavi na Youtube, ali zanemarljivo u odnosu na kvalitet ostalog dela.
Bilo je tu i cenzure (prvi album Prljavog Kazališta je proglašen za šund i koštao je skuplje nego druge ploče) ali najgore vreme dolazi crnih devedesetih kada su samo i jedino politički podobni mogli da dobiju tvrdu kopiju svoje muzike od nekog izdavača u Srbiji.
Tužno je pomenuti da su se iste stvari na koje se i dandanas žalimo dešavale i tada pa na prste možemo pobrojati zvanična izdanja niške muzike i u to vreme. Ako ne računamo Kerber i Galiju, ali Galija je sada i onako beogradski bend, znači samo Kerber.
To nas ne sprečava da redovno ugostimo Galiju za javne proslave na Trgu i damo im velike pare za to. Izvinite, moram uvek to da pljunem.
Pošto potreba za muzikom nije jenjavala ni za vreme rata i krize (mrzim tu reč ali je efektna) u Nišu je, za one koji se ne sećaju, egzistirala jedna mala nezavisna izdavačka kuća Sorabia Disk koja je tada čak objavila Partibrejkerse, Obojeni Program, Kaznu za uši, Smak, Pressing i Decu loših muzičara a koliko se sećam i nešto sa Stefanom Milenkovićem. Naravno, postojale su alternativne izdavačke kuće iz Beograda ali je objaviti za njih bilo gotovo nemoguće ako nisi imao par hiljada maraka za štampanje kasete i sve ostalo što uz to ide.
Znači poslednji krici menadžerske infrastrukture koji su zbog takvih ljudi sada i mrtvi i veoma nedostaju umetnicima. Zato što je teško stvarati i prodavati svoje delo.
U vreme interneta u kojem živimo, gde se sve što nam je potrebno nalazi online, postaje mistično posedovati disk ili kupovati ploče. Ali ne prestaje potreba za muzikom. Daleko od toga, internet nam sada omogućava da čujemo muziku iz celog sveta koja itekako može da bude dobra a za koju pre nismo znali i ne bi mogli da znamo. A ne moramo da kupimo disk.
Možemo na internetu da kupimo muziku, uglavnom piraterišemo dok nam i za to EU ne nametne valjan zakon, ali trend je da muzika pređe u slobodnu zonu i zaobiđe muzičku industriju koja će zbog zarade uvek forsirati samo popularno (sada je to gotovo jednako ono što i loše).
Popularno je ono što bi većina ljudi kupila. A šta je sa nama koji ne bi?
Mi krademo, ne gledamo MTV nego MTV Rocks i objavljujemo svoja dela za nezavisne DoItYourself izdavačke kuće koje besplatno uz pomoć mreže ljudi na internetu šire dobar glas među onima koji žele da nađu. Samo treba da žele. I mnogo me nerviraju oni koji pričaju kako je nekad muzika bila dobra a sada je uništila hiperprodukcija ili već ne znam šta.. Kompjuteri. Digitalizacija. Ma nije nego. Živeo YouTube i NewRelease.com. i rutracker.org Ne mogu da postignem da preslušam šta se sve dešava svakodnevno i u najzabitijem dupetu ove planete.
Vreme današnje. Za samo godinu dana jedna od takvih DIY izdavačkih kuća iz Niša (znam da ne vole da se to ističe ali oprostiće mi što sintagmu „slobodna zona“ ostavljam za one koji su dublje u ovoj tematici) Black Planet Records je uradila za nekoliko gradskih i bogami srpskih bendova više nego bilo koja institucija do sada. Počeli su tako što su jednostavno želeli label za sopstvenu promociju a onda velikodušno ponudili svoje kontakte i online veze i ljudima koji su to želeli da iskoriste. I pametni su bili oni koji su iskoristili. Možda najkompleksnije izdanje je „Balkan Under the Radar“ kompilacija nevidljive scene, koja je okupila zaista širok spektar različitih stvaralaca i učinila da se za samo nekoliko dana album skine 15000 (slovima: petnaesthiljada) puta sa bandcampa. Malo li je?
I da se na kompilaciji pojavila jedna pesma grupe Mizar. I da je u pripremi drugi deo koji će sada, posle njihovog samo jednogodišnjeg uspeha, biti na zavidnom nivou. I da od toga ne zarađuju. Nego vole muziku. I da je srpski underground star Nikola Vranjković odlučio da svoj prvi solo uradak objavi baš za njih. I da su se njihova izdanja u svim godišnjim rezimeima, svih relevatnih webzina, fanzina ili magazina, našla u TOP10 barem jednom, često i više puta. Ali je sve i dalje nevidljivo za javnost, da se sami ne hvale niko ih ne bi hvalio. Nije to sve neka grozna neslušljiva muzika koju ne bi mogli da slušate na radiju ili televiziji. Samo je niška priča, pa odmah mislimo da je to nešto bezveze ako ne dolazi iz Beograda. Ili nije baš popularno. Pa kako da bude popularno kad niste ni probali? Treba neko da ti učini uslugu da bi gostovao na nekom mediju i to malo znači ako posle toga ne vrti tu muziku koji promovišemo.
Ja evo dajem link, tu su sva njihova izdanja, sve je besplatno, probajte: http://blackplanetrecords.bandcamp.com/
Da ne nabrajam šta je sve tu, da vam ne preporučujem, da ne izdvajam i ostale gluposti.
Ono što je njihova prednost je što su skapirali gde su i šta im je činiti. Do It Yourself. Niko neće ništa da uradi za tebe. A vreme je takvo da su ljudi veoma počeli da cene ponovo neke vrednosti na koje smo u ovom ludilu možda malo zaboravili. Njima se dobro dobrim vraća. I nije da ne može. Samo treba da želiš. Pratim i njih i ove druge i one treće. Princip je isti samo što Black Planet Records ima viziju (ma koliko to izlizano zvučalo). Oni veruju u to što rade. Veruju da je to dobro. I iskreno, mislim da ih zabole i za taj radio i televiziju o kojima ja kukam, i institucije i donacije, i one druge i treće. Kritike i brojke i publika pokazuju sve. Surovo. Ako nisi sa nama, ne možeš nam ništa. Jedan odličan primer da ne mora samo ovo moje da je dobro i da ne mora komšiji da crkne krava. Imam ja svoju.
Nekad mislim da je ovo veliki grad a nekad mi se čini tako mali. Uvek se setim jednog stiha mog omiljenog urbanog pesnika Bokerinija „mnogo je veći svet od ovog grada“ i apsolutna je istina. Kompulsivna teza „Svet će opet biti savršen“ uklapa se u to. Mogu da imam i svoju planetu ako hoću. Black planet hanging over the highway..