Ilija Dimoski, levi bek Fudbalskog kluba „Radnički“ Niš lako je mogao te 1961. godine da završi u Partizanu ili Crvenoj Zvezdi, da nije bilo snalažljivosti tadašnjeg predsednika niškog kluba Blaška Tošića i direktora niškog „Stoteksa“ Ljube Nikolića, piše časopis Slovo juga.
Dimoski je tada igrao za Pobedu iz Prilepa i bio je pravo otkrovenje za jugoslovenski fudbal. Dva beogradska kluba, ali i Vardar iz Skoplja bili su tada glavni konkurenti.
Ipak, „Radnički“ koji je igrao tada u Drugoj ligi nije zaostajao u ambicijama da dovede ovog odbrambenog igrača, koji će se kasnije pokazati, mogao da igra na svim pozicijama.
Stevan Nikolić, sin Ljube Nikolića, a kasnije i zet Blaška Tošića, predsednika „Radničkog“, priča nam kako je Dimoski „ukraden“ od većih i bogatijih klubova.
Mnogo kasnije, kada je Ilija Dimoski završio fudbalsku karijeru, negde sredinom sedamdesetih, vozač Stoteksa, Vasilije Bogdanović kaže u jednom razgovoru:
Čudna vremena, kad se setim kako sam Dimoskog vozao po planinama Makedonije, bubrezi su nam otpali, spavanje u kolima, ma čudo.
Društvo oko njega se zainteresova za priču, kad nam on potanko ispriča šta je tada Radnički morao da uradi da ovog sjajnog momka iz Zabrđana kod Prilepa dovede u Niš – počinje priču Nikolić.
On se seća da je Niš, početkom šezdesetih godina prošlog veka počeo da se „otresa“ balasta uštogljenog komunizma. Došla je moda, ploče, igranke…
Ambicije su porasle i Radničkom, tako je Blaško dogovorio sa Dimoskim selidbu u niški tim, ali zbog prelaznog roka, predstavnici Partizana, Crvene Zvezde i Vardara nisu smeli uopšte da dođu do Dimoskog.
Kada je ovo čuo Ljuba Nikolić, direktor Stoteksa, a kako Radnički nije imao dobar auto, odmah je poslao službeni auto Stoteksa u Prilep da pokupe Dimoskog, ali tako da niko ne može da ga nađe.
Rekao je svom vozaču Vasiliju Bogdanoviću, da se samo njemu javlja i da putujuju kroz Makedoniju sve dok mu ne kaže da dođu u Niš – objašnjava Nikolić.
Tako su oni nedelju dana proveli u planinama Makedonije, od Strumice do Debra, i do Dimoskog, najtraženijeg fubalera tada u Jugoslaviji, niko nije mogao da dođe, a do pred sam istek prelaznog roka.
Iz Zvezde i Partizana su ga tražili po Prilepu, Skoplju pa i Nišu jer se nešto šuškalo, ali on je bio u onim planinama Makedonije – priča Nikolić.
Bogdanović i Dimoski su natrpali „Opelov“ gepek raznoraznom hranom, čak nisu ulazili ni u sela.
U nekoliko navrata, pošto su morali da idu i po gorivo, Dimoski je imao neko plavo ćebe, kojim se pokrivao, ako uđu gde ima više ljudi. Posle nedelju dana, u Niš su ušli noću i potpisali ugovor. Kada je objavljeno Beograđani besni, ne mogu da veruju šta se dogodilo – zaključuje Nikolić.
Nikada im nije rečeno koje je muke imao Dimoski i vozač Bogdanović da ovaj, iako odbrambeni igrač, da 57 golova za niški „Radnički“.
Dimoski će kasnije postati legenda niškog tima, biće na autobusu 1962. godine kada je „Radnički“ ušao u Prvu ligu. On je ukupno odigrao 541 utakmicu za niški tim, a čak je legenda Zvezde, Džajić izjavio da nije sreo odbrambenog igrača sa tako izrađenim šutem (Dimoski je bio sjajan izvođač penala).
Dimoski se takođe pamti i po jednom neslavnom rekordu koji pada u senku u odnosu na pružene igre, a to je da je sa sedam autogolova u “Radničkom”, poneo titulu “neslavnog golgetera”. Njegova karijera je trajala 19 godina.
M.Smiljković
Časopis Slovo juga