Sigurno ste se susretali s tim da naše društvo nema kapacitet da rešava važne probleme osoba sa invaliditetom. Kroz razgovor o njihovom životu, pažnju nam je privukla priča o mladom studentu Marku Živanoviću.
Dvadesetrogodišnji Marko je iz Zaječara došao u Niš i upisao Mašinski fakultet. Marko je osoba sa disleksijom i daltonizmom. Disleksija je poremećaj koji osobu onemogućava da sa uspehom čita i piše, a daltonizam je nemogućnost prepoznavanja boja. Ni jedno ni drugo nije mentalna zaostalost.
Kada slušate ovog momka, odmah primetite da je reč o izuzetno inteligentnom, pametnom i kreativnom čoveku. Marko je spreman da zarad rešavanja problema malog čoveka uloži sav svoj napor i znanje kako bi upornošću došao do rešenja.
Na neki način, Marko je ispred vremena u kojem živi. Sijaset ideja koje bi pomogle rešavanju problema ljudima koji su sticajem raznih okolnosti gurnuti na marginu, naše društvo još uvek nije u mogućnosti da sprovede u delo.
Fondacija PONS i Gradjanin.rs baviće se grupom ljudi koje sistem ne prepoznaje i nema dovoljno rešenja za njih, a jedan od njih je Marko Živanović.
Šta te nagoni da pomažeš ljudima?
Isključivo to što ne mogu da gledam da se ljudi muče u ovom sistemu kakav je naš. Kada mi se neko požali da ima neki problem, odmah ga nateram da zajedno dođemo do rešenja, bilo da se treba obratiti institucijama sistema ili organizacijama civilnog društva.
Ti se godinama baviš problemima drugih ljudi, a za tvoj problem nema rešenja. O čemu se radi?
Radi se o tome da od rođenja imam disleksiju, ali mnogi lekari kod kojih sam bio disleksiju ne priznaju već smatraju da se pravim lud. Pogotovo je taj stav lekara bio izražen u periodu kad sam bio dete. Smatrali su da foliram, da neću da učim sve što mi treba za uspeh u školi.
Da li je moguće da je Srbija jedina država koja disleksiju priznaje samo kao privremeni poremećaj?
Ja ne znam kako se disleksija tumači baš u celom svetu. U dobro razvijenim državama vodi se kao takozvani akademski invaliditet, u nekim slabo razvijenim kao poremećaj u razvoju.
Da li je upravo činjenica da se disleksija vodi kao privremeni poremećaj, glavni razlog što se ta priča u pogledu zaštite prava osoba sa disleksijom nije razvila?
Ja mislim da je upravo zato naš način života sveden na samostalno snalaženje bez bilo kakve sistemske podrške. U Srbiji recimo nemate ni jedno udruženje osoba sa disleksijom koje se razvilo kako treba. Ima samo nekoliko neuspešnih pokušaja da se udruženim delovanjem nešto uradi.
Šta je po tvom mišljenju potrebno uraditi?
Najpre treba javnost podrobno upoznati šta je disleksija da je ne bi mešali sa mentalnim poremećajima. To je osnovni uslov kako bi mi bili prihvaćeni u društvu, a ne bukvalno odbačeni od sistema, prepušteni sami sebi i nagomilanim predrasudama okoline.
Na internetu se po nešto može naći o načinu života osoba sa disleksijom. Ali reci nam kako ti funkcionišeš?
Već sam rekao šta mi se dešava u susretu s lekarima. Kada kažem da disleksiju imam celi život, lekari me maltene ismejavaju, skloni pretpostavkama da je disleksija privremeni poremećaj. Zbog toga smatram da bi se što pre trebao pokrenuti proces koji će ljude sa disleksijom voditi kao ljude sa invaliditetom. To je put u priznavanju naših prava.
Da li si upoznao još neku osobu sa disleksijom?
Jesam i to baš na mom, Mašinskom fakultetu. Momak je od studija odustao već na prvoj godini i mnogo mi je žao zbog toga. To mi je dalo poseban motiv da nastavim da se borim za naša prava. Ali imam i neku čudnu grižu savesti što sam ja nastavio da se borim i dajem ispite, a taj momak je morao da odustane. Ja sam dobar student, do sada sam položio 27 ispita i ostalo mi je još samo pet da završim fakultet. Želja mi je da se taj momak vrati na fakultet i da ohrabrim sve druge mlade ljude da se bore.
Dolazimo do glavne teme ovog razgovora. Kakva je budućnost osoba sa disleksijom u našem društvu?
Osim teških fizičkih poslova ili uopšteno rečeno fizičkih poslova, ne postoje radna mesta za nas. Ko će mene da zaposli, ma koliki stručnjak mašinstva bio, ako imam problem sa pisanjem i čitanjem? Hoće, tamo negde na zapadu gde su razvijene razne službe podrške za osobe sa invaliditetom i gde se od čoveka traži da pruži šta može, a ne da se traže problem u čoveku. Taj odnos sistema u kojem živimo je mene gurnuo, možda čak u trajno siromaštvo. Po važećim zakonima mene kao osobe sa disleksijom nema nigde. Niko me neće želeti kao radnika koji ne može da čita i piše, iako ću već sledeće godine biti diplomirani mašinski inženjer i znam verbalno odlično da prenesem isplaniram bilo štao što je stručno vezano za moj posao.
Kako mlade ljude sa disleksijom ohrabriti da se bore za sebe i svoju egzistenciju, a da ne idu linijom manjeg otpora i zapošljavaju se na radnim mestima koja podrazumevaju težak fizički rad?
Naša situacija je gotovo jednaka ljudima sa oštećenjem vida. I mi i studenti oštećenog vida spremamo ispite tako što nam neko čita knjige, a mi pamtimo ono što čujemo. Tako mi učimo. Cilj celokupne akademske zajednice u Srbiji mora da bude da se svi napisani udžbenici prevedu u zvučne knjige. To je jedan od osnovnih uslova koji nama treba stvoriti. To je onda direktan put ka smanjenju smiromaštva nas i osoba sa oštećenjem vida. Onda će i sistem prepoznati da je to naš način funcionisanja i stvarati uslove za naše zašljavanje. Jas sam recimo, za vreme mog školovanja pisao i podnosio na razna mesta veliki broj molbi da mi se obezbedi osoba koja će umesto mene da čita, a da ja slušanjem učim. Niko u gradu u kojem sam živeo nije imao razumevanja za mene. Kada sam upisao fakultet, tu je već postal dosta ozbiljnije, bolje su me prihvatili, ali sam se ipak i dalje sam morao da tražim ko će da mi čita gradivo.
Da li postoji još nešto što naše društvo može da uradi za osobe sa disleksijom kako ih na silu ne bi guralo u siromaštvo?
Za opšte prihvatanje osoba sa disleksijom kako od nas ne bi sistem pravio socijalne slučajeve, očito je potrebno da nam neko iz inostranstva dođe i kaže kako se ta oblast uređuje. Tada ćete saznati, ako niste do sada, da ljudi sa disleksijom nisu mentalno nedovoljno razvijeni i da uglavnom imaju nadprosečnu inteligenciju.
Da li je tvoj put ka ostvarenju osnovnih prava, do sada tebe iscrpeo?
Moju porodicu i mene iscrpeo je put ka cilju da lekari razumeju da moja disleksija nije nikakav privremeni poremećaj već trajni invaliditet, što u našem sistemu još uvek nije priznato. Put od lekara do lekara i stvaranje uslova za normalan život, nije nas iscrpeo samo psihički već i finansijski. Ali ja ne smem da prestanem da se borim. Moram da stvorim uslove za svoju egzistenciju koja je, trenutnim stanjem u društvu i nedostatkom dobro uređenog sistema u toj oblasti, jako ugrožena.
Kada slušate ovog momka, odmah primetite da je reč o izuzetno inteligentnom, pametnom i kreativnom čoveku. Marko je spreman da zarad rešavanja problema malog čoveka uloži sav svoj napor i znanje kako bi upornošću došao do rešenja. Zajedno sa njim, Fondacija PONS radiće na poboljšanju uslova života osoba sa disleksijom.
I.Novković