Srbija je ove godine dočekala Međunarodni dan ljudskih prava okružena mrakom strašnih iskustava nasilja.
Gušene i ugušene medijske slobode postaju sastavni deo života u Srbiji, a ljudska prava i dostojanstvo svakog čoveka san, koji nam ova i ovakva vlast ubrzano ubija.
Niš je danas Grad nemaštine, ne postoji nijedna jedina grupa stanovništva čija prava nisu ugrožena i čija se prava ne krše svakodnevno – penzioneri, mladi, nezaposleni, žene.Umesto da živimo u zemlji prava i slobode, mi živimo u zemlji milostinje. Penzioneri danas dobijaju milostinju. Oduzeto im je njihovo ljudsko pravo, da bi im danas neko dao milostinju.
Osobe sa invaliditetom su u Nišu i dalje diskriminisane, najveći problem su arhitektonske barijere koje im onemogućavaju normalan svakodnevni život. Aktuelna vlast SNS i njenih koalicionih partnera za 7 godina ništa nije uradila što se tiče uklanjanja barijera, iako je još 2011. godine doneta Odluka da se iz budžeta Grada Niša izdvaja najmanje 3.5 miliona dinara za uklanjanje arhitektonskih barijera u niškim školama, kako bi one bile dostupne i pristupačne osobama sa invaliditetom. Ideja je bila da se svake godine minimum u dve obrazovne institucije ugrade liftovi, kao i da se adaptiraju toaileti.
Pozivam Gradsku vlast da u budžetu Grada Niša za 2019. predvidi dovoljno sredstava za sve izgubljene godine što se tiče uklanjanja arhitektonskih barijera i da konačno počne da radi ono što joj je posao, da radi na rešavanju problema građana.