I naše žene vole nakit, ali nema se para

Na početku „Pobedine“ iliti „Obrenovićeve“ ulice ne možete a da ne zapazite čoveka koji prodaje nakit po simboličnoj ceni od 50 dinara. Tu je i radnim danima i vikendom, bez obzira na vremenske uslove. Zove se Milan, ima 61 godinu i socijalni je slučaj.

Pravim nakit više od 30 godina. Radio sam u Mašinskoj industriji, to je propalo i onda nisam znao šta dalje. Krenuo sam da se bavim ovim poslom slučajno. Od socijale ne može da se živi. Imam troje odrasle dece, koji mi pomažu, ali ja nisam navik’o da sedim kući i da ništa ne radim, ovako počinje priču gospodin Milan.

Dok smo razgovarali, prilazile su devojke i žene, razgledale minđuše i narukvice, ali retko ko je pazario, bez obzira na nisku cenu nakita. Nekad zaradi više, to je kada proda više od 10 pari minđuša, nekad je slaba prodaja, ali po priči ovog gospodina, najveću zaradu ima kada dođe vikend.

Bugarke i Grkinje su oduševljene nakitom koji prodajem, posebno cenom. Stranci najčešće dolaze vikendom. Skoro je jedna Grkinja bila, razgleda nakit pola sata, gleda da li mu nešto fali, ne može da veruje da sve prodajem po 50 dinara. I tada obično kupe više komada, jer ova cena je za njih smešna. I naše žene vole nakit, ali nema se para, kaže Milan.

Oduvek nakit prodaje na ulici. Izrađuje bižuteriju i po porudžbini, ako neko ima specijalne želje. U centru Niša je preko celog dana, nekad do kasnih večernjih sati ako ima dosta naroda. Svake večeri, posle posla pravi minđuše i narukvice. Za izradu jednog para minđuša mu je potrebno samo pet minuta, jer kako kaže, ne zna ni sam koliko je pari u životu napravio.

Prvo sam počeo da pravim torbice od drvenih lajsnica. To je pre više od 30 godina bilo hit, prodavalo se na angro. Dobru zaradu sam imao tada, bilo je to srećno vreme. A nakit je tih godina bio mnogo skup. Za jedan set bižuterije od hematita si morao da izdvojiš celu platu u tadašnjoj robnoj kući Beograd, sad je to džabe, priseća se gospodin Milan.

D.Vasić