LAF dodeljuje nagrade na lafovi u Belu kuću (Gradska kuća). Ne znam kako su određivali ko je najbolji u antikorupciju. Mora da je bilo neko takmičenje.
Recimo, punude 100 dinara da uradiš nešto, ko prihvati, ispada. Onda nude hiljadarku pa redom. Na 10 hiljada ceo Niš ispao. Izgleda da jedino ovi iz udruženje Skupštine predsednika stanara nisu pristali pa pobedili. Da li im je trebalo više ili su pelcovani na pare, ne znam. Da su mene ubacili u takmičenje išao bih do 160 evra, toliko majstor traži da mi kola zaštiti od koroziju. Đokica Jovanović, jedan od dobitnika nagrade, verovatno u trenucima rastrojstva, pozva mene da prisustvujem dodeli nagrada!
Uparadiram se kako dolikuje za Belu kuću, stanem ispred i čekam. Eto i Đokice. Ide sa ono štapče i tek tada shvatih kako je došao do ovo priznanje. To je klasično srpsko priznanje dobijeno sa motiku. Najbolji su u tome ovi iz policijsku upravu, zato se tako i zovu. Pljunu u ruke, PU, uhvate njihovo štapče, zvano pendrek, i ete ga priznanje. Još ako svoj posao rade iz ljubavi, po 5-6 priznanja dobiju u jedno radno vreme. Saša nema toljagu, on to voli da radi svojeručno. Nešto kao „uradi sam“. Dođosmo ispred stepenice, dotle smo i ranije dolazili. Sada će bidne „uaaa“, nema šanse da preripe tih par stepenika, steklo to naviku. Ma jok, kao deca ripkaju, za sekund izgubismo naviku. Uđosmo u Belu kuću i mi.
Od domaćini nigde nikog. Mislio sam da se izljubimo, sa gradski oci ali nema od to ništa. „Otišli na teren“. Za nas turili, po sred hol, neke olinjale stolice, a sa strane stolice one Luj. Ne znam da li je treći ili četvrti ali Luj jeste. Životna šansa, kada ću ako sada neću. Odmah utrčim u jednu i dam aparat da me slikaju. U pravu je Gutović, „odavde mogu samo da me odštemuju“. Kakve li su po kancelarija, mogu da mislim. Bogate ove Nišlije, a prave se da im smeta koja hiljadarka na toplanin račun.
Počeše da dele nagrade. Među dobitnicima i ovaj “Građanin“. Nagrada za „najživac“. Tu beše Doderović, kao „po novinar“, „Južne vesti“ kao „najbezobarzan“ list, stalno ih nešto zapitkuju. Beše i Grozdanović, „najbezpamet“, vratio funkcionerski dodatak. Ako ga zbog toga nisu izbacili iz njini redovi, uskoro će. I na kraj, po ubavi, iz Udruženja, Đokica Jovnović i Saša Kostić. Đokica uze još da nam drži kraće predavanje. Niti on ume na mikrofon, naučio na megafon, niti ja imam svesku da zapišem. Ispade, pričao na prazno.
Krenusmo napolje, a meni si ne ide. Nekako mi Bela kuća prirasla za srce. Kao da sam se tamo rodio. Kako li je tek u Beograd. Sada znam što predsednik vlade radi 24 sata dnevno. Što bi išao kući, tamo nema ovako. Držim se ko pijavica za izlazna vrata ali izguraše me. Posle odosmo u „podrumče“ od Udruženje, bacismo se na ćevapi, da proslavimo. To beše najukusniji deo priredbe. I da Vam kažem, ako ikada uđem u tu Belu kuću, slobodno ispred nje trubite i lupajte po šerpe, ništa se ne ćuje.
*na insistiranje autora, tekst se autentično objavljuje