Kamena i igara

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milica Vučković

U vremenu komunizma, kažu, nije bilo toliko kriminala na ulicama koliko ima danas. Bilo je diktature, tajnih službi, političkih progona, kazni za neposlušne… bilo je, a kako izgleda, nije ni prestalo da biva.

Samo su se na sve to dodale nove pojave. Neke su stvari postale ogoljenije nego ikad. Neke su počele da se zavijaju u foliju.

Ali ipak, građani su bili sigurniji. Svako je sebi mogao da priušti makar stan. Nije se strahovalo za penziju. Svi su mogli da računaju da će živeti makar pristojno od svog rada, podjednako doktori nauka i zanatlije. Deca jesu klicala Idolu, i to je bilo, sa ove tačke gledišta, najproblematičnije u njihovom odrastanju. Izvan tih velikobratovskih rituala, ostalo se odvijalo u granicama normale: deca su se igrala klikerima, radovala se crno-belim filmovima na televiziji, išla u školu, izlazila na korzo.

A onda su se granice svega proširile.

Jer, svet se nezadrživo razvija. Nezadrživo srlja u progres.

Ponekad se pitam da li je sva ta idila komunizma bila samo varka za koju je bilo logično pretpostaviti da neće moći da se održi, da se slutilo i znalo kako će posle svih tih sjajnih 50-ih, 60-ih, 70-ih, pa i 80-ih doći čuvene devedesete i progresivni, koloritni, zadihani 21. vek.

U vremenu komunizma, kažu, nije bilo ni približno ovoliko kriminala. Najopasnije što je postojalo na ulicama bile su takozvane bande. Njihov prevashodni cilj nije bilo pljačkanje i drugi oblici vandalizma, već borba za reputaciju i prevlast u uličnom životu.

Te bande su imale svoje aktivnosti, ali nisu pokazivale nasilnost i nakaznost sa kojom se danas srećemo.

Postoji jedna priča iz tog doba koja sve to ilustruje. Priča koja zvuči potpuno neverovatno i da nije živih svedoka koji potvrđuju da se sve baš tako zbilo, mogla bi da se svrsta u izmišljeno, u legende.

Naime, nekih tamo šezdesetih godina, vođa tada najpopularnije niške bande, nabusit i buntovan mlad čovek, okomio se, iz čiste bahatosti, na jednog drugog mladog čoveka koga je znao iz viđenja, a o kome je čuo mnogo pohvala. Taj drugi se istakao nekom prilikom po svojoj snazi, a vođi bande je smetala ideja da bi neko od njega morao da bude veća faca u tom kraju. Odlučio je da ga presretne kada ovaj krene na posao i obračuna se sa njim.

Kako planirao – tako bilo. Sretnu se, počne provociranje od vođe, ovaj drugi pokušavao da izbegne tuču, ali nije uspeo.

Ako je verovati svedocima-pripovedačima, a oni uvek ubace neku epsku hiperbolu, njihova je tuča trajala, uz izvesne prekide, ceo sat.

A možda bi trajala i duže, da se iznenada nisu pojavila dva oficira. Čim su videli oficire, oni su prestali sa tučom. Jedan od oficira ih je pitao da objasne šta se tu, u sred belog dana, događa. Bandit je prvi počeo da odgovara sve kako jeste i na kraju priznao da je ovaj drugi veći junak od njega.

I onda dolazi još neverovatniji deo: oficir predlaže da, pošto je takva i takva stvar, odu sva četvorica u kafanu preko puta. Bio je dan, kafana nije počela sa radom, kucali gazdi da otvori. Kafančili do kasno u noć.

Ova dvojica učesnika u tuči toliko su se, modernim rečnikom rečeno, zgotivila da su nastavili da se druže i posle tog dana, još mnogo dana i godina. Usput su se pobratimili ili okumili. Svejedno. Bilo je nešto mnogo lepo, uzvišeno, filmski.

Takav je rasplet situacije bio moguć samo zato što je postojao junački kodeks. Oni su umeli i da se potuku, tako da ih ne navlada primitivna svest i ne ubiju jedan drugog. Oni su umeli jedan drugome da udele pohvale. Njima nije bila potrebna pravna nauka da im predloži džentlmenski sporazum. Oni su džentlmenstvo, jednostavno, osećali.

Taj model prevazilaženja netrpeljivosti postao je nepoznat našoj omladini.

Nikada više dostupnih informacija oko njih, a nikada manje znanja. Nikada više teoretisanja i propagiranja tolerancije, a nikada kraćeg fitilja. Nikada više boja u našoj svakodnevici, a nikada toliko crno-belog sagledavanja života. Nikada više ega, a nikada manje principa. Nikada više zakona, a nikada manje uređenosti.

Svet se kreće, astrološki bi se to reklo: jednim delom direktno, drugim retrogradno.

Svet srlja. U progres. U propast. Nezadrživo.

Svet se razvija. Razum zaostaje.

Doći će vreme kada ćemo moći da odemo u prodavnicu srca i da istrošeno srce zamenimo nekim mlađim i zdravijim. A metaforičkog srca, u vidu zdrave emocije, nećemo imati.

Doći će vreme komunikacije sa vanzemaljcima, a i dalje ćemo mrzeti komšijinu kravu i trovati komšijinog psa.

Doći će vreme kada ćemo imati i 10D bioskope, otkriven lek za rak, napravljene kupolne gradove i kolonije pod vodom, produžen ljudski vek, proširene granice kosmosa.

A mi ćemo i dalje živeti u skučenim kutijicama svog kartonskog, lako zapaljivog uma, podložni cepanju, manipulaciji, izgubljeni u virtuelnom, uz realnu opasnost da ne iskoristimo sve povoljne mogućnosti našeg i dolazećeg doba.

Vratićemo se divljaštvu.

Pa ćemo tako, dok se iznad nas budu vodili zvezdani ratovi, mi sačekivati jedni druge iza ćoškova.

I umesto hlebom, koga neće ostati ni u sintagmi hleba i igara, gađati drugog hominida isključivo kamenom.