Tuča. Iskaču sinoć devojke, momci na raskrsnicu Ulica 7. jula i Orlovića Pavla. Udariše nekoliko puta dečka koji se privio uz onaj kontejner gde se odvaja plastika i staklo. Skočio sam, mobilni u ruke, đavola ću da slikam, situacija na trideset metara… U pomoć skaču drugari, Neša i Mića, daju mi svoje (bolje) telefone, ma đavola… Nema ništa od slike. Ovi, nazovi napadači, zagrliše dve devojke i odoše, ovaj „tepan“ ustade i odšeta. Za 10 sekundi ko da se ništa nije desilo.
Nalazimo se u „Bucinom čošetu“, ćošetu svima nama i danas dragom, a na žalost preminulom niškom boemu.
Tek ja tad ukapiram da iz obližnjeg kafića „tuče“ narodnjak. Slave ljudi nešto.
Stao sam tu i gledam sliku ispre sebe: Tuča, park i kej krcat mladih jer je tu danas očigledno najbolje mesto za izlazak većini, kafić pun mladih, uživaju uz neki narodni melos…
Ja tu vidim dve Srbije. Jedna je na keju, druga „prži“ svoj fazon u kafiću, a između tuča, tek da razbije harmoniju uživancije na keju i kafiću… Svi uživaju. Ako omladina uživa, a uživa onda je to potpuno u redu.
Ja sam utrnuo. Sve što me je brinulo da će da se desi, desilo se. Pričam o devedesetim, ratovima…
Dovoljno sam mator da nemam strah od autoriteta. To se nakada zvala bremza. Ili bolje rečeno kočnica u kabadahijskom ponašanju. Ja je imam već dugo isključivo prema umetnicima i naučnicima. I to pravim, onim koje ja odredim da im kultura ponašanja dostiše prag normalnog građanskog vaspitanja, bez obzira na titulu. Po principu, ako si vaspitan, mož da razgovaramo, ako nisi, džaba ti titula prijatelju moj. Prođi me se.
Zašto ovo pišem?
Posle „Bucinog ćošeta“ svratim na kej. Misleći da napišem nekada priču o dve Srbije, dva mentaliteta, dve mladosti, dva načina razmišljanja… Naiđem na oko 1.000 mladih ljudi. Počnem da slikam ovim mojim nikakvim telefonom, da bi imao dve Srbije, u slici.
Dođem na Tvrđavski most, gde me sustignu četvorica-petorica mladića. Kulturno me pitaju što sam slikao, da im pokažem slike… Ne daje mi se telefon. Sujeta. Rešismo nekako situaciju, dogovornim tipom. Da kao neću da objavim slike gde se nalazi njihovo društvo. I ne sanjaju da da su mi slike toliko maglovite i zamrljane da se ne vidi ni da je kej u pitanju, a kamoli lica. Jedan od njih ima neki razlog što ne bi trebalo da se vidi na slici, dobro de, samo nemoj da mi detaljišeš o razlogu.
Okrenem se, setim se nekih stepenica, na keju, ali sa strane Banovine, ništa se nije promenilo. Odleteo sam 25 godina nazad. Ko da gledam sebe u nadama i osmesima onih devojaka i momaka, od kojih će malo toga da se ostvari.
Tuče, kej, vino, narodnjaci na Medicinskom, nismo mnogo odmakli…
M.Smiljković
Nismo odmakli… samo sada imas telefon da slikas kako biju nekog! Dok su ti prijatelji „uskakali u pomoc“ svojim telefonim mozda ste mogli SVA TROJICA da priskocite u pomoc momku kog su tukli, ili bar upotrebite svoje godine da sprecite tucu.
Neostvarivanje snova zavisi iskljucivo od nas samih. Nemoj da mi kukas kako je „more mnogo uzburkano“ pa nisi mogao da PLIVAS.
Svaka cast na tekstu!