[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Olja Wagner
Ovih dana slušam Vladicu Stojiljkovića. Kaže da je video anđela na Eufratu. I da ko prati modu nikad nije moda. Kao jedna romantična gotičarka reagujem i na najmanji trag ljubavi. Ne mogu sad da odredim tačno gde ona počinje, kao neko ko je došao niodkud i putuje krivom linijom.
Od „Krive linije“ do „Kruga“ Vladice Stojiljkovića mnogo toga je moralo da se desi. Davno je bilo i u vreme gde se noć predaje svetlu. Krenuo je da stvara autorsku muziku koja je verovatno imala neku budućnost, dopadala se publici, ali kao voda završio je u interpretiranju muzike drugih autora. I to je tako trajalo do granica izdržljivosti. Možda i previše dugo.
Mesec je pun, prepolovljen između svojih nagona i saznanja.. Dok ne dođeš u neko stanje. Da iz tebe izlazi lična muzika i poezija. Kada shvatiš da ne možeš više da budeš dvorska luda koja zabavlja publiku. Ili cirkus. Sad radi ono što oseća. To je lečenje. Stanje. Žene umeju da te izbace iz tog stanja, kaže. Grad već uveliko spava.
Kao uvod u to stanje desila se još jedna paradigma zvana „Pravi Krug“ čiji je kum bio Bata Stanojević, a onda „Krug“ Vladice Stojiljkovića. U tom Krugu učestvovalo je mnogo ljudi: Marko Milivojević, Aleksandar Stevanović, Aleksandar Ristić, Vlada Karadžov, Andrija Ćirić, Bojan Petrović, Bogdan Pavić, Krasa, Nenad Vasilić koji je u Beču sve ove pesme sklapao i miksovao, nakon što su snimane dok se tresao Balkan i mnogi drugi. I kao u nekom snu, sve što će se desiti odredila je upornost jednog čoveka da pronađe taj isti pravi krug, koji je slučajno čuo u jednom kafeu i rešio da ga možda opet pretvori u neku liniju.
Zanimljiva mi je priča opet o nekim okolnostima kako je Vladica morao da izmisli sopstvenu tehniku sviranja gitare pošto u kući nije mogao da sačuva nijednu trzalicu. Tamo gde razum ne dopire. I do sada završio osam pesama. Nastupao na prošlom Nišvilu. I valjda se ne boji svoje sreće. Insistira na rečima u svojoj muzici, kako kaže Bane Dejanović. Na ničijoj zemlji između rok, džez i world muzike.
Priča mi o tome kako moraš da ćutiš da bi izašla muzika, jer ima mnogo toga što galami u tebi. Treba da zaroniš u sebe. Neko vreme provedeno u malom Aleksincu mu je značilo u tome. Da reši da sada suptilno krade publiku kiču. Tanka je granica. I nije tu samo radi sebe, niti je umetnost radi umetnosti. Kad stvaraš to je lopta koja se valja. Ona stvara moju bol.
Mimo namera, želi da spremi materijal za samostalne nastupe. Možda sa velikim ambicijama, možda arogantno ali pored svih saveta uradiće onako kako misli da je najbolje i brzinom koja mu odgovara. Ako je dobro ovo što radi, naćiće svoj put i ukrašće još nekog slušaoca kiču.
U ovako ličnoj muzici morao je da radi mnogo toga i bude mnogo toga ali daleko od zidova, tamo gde je sve počelo, gde zaborava nema. Priča mi o Bojanu Mladenoviću i kako je lepo kad neko oseti to što komponuješ i da u ovoj muzici nema mesta za sujetu jer je nastala zato što je morala da nastane. I ne treba da pretenciozno određuje stazu kojom će se kretati, niti da objašnjava samu sebe. Niti da je upoređujete i kritikujete. Niti joj je potrebno raslojavanje. Analiza. Niti da je angažovana. Ne morate čak ni da budete zaljubljeni, mada je to uvek perfect drug. A možda vas baš ubedi da se zaljubite.
Ti bi da spavaš? Brzinom od koje nestaje dah. Čovečanstvo se nada da mraka više neće biti.
Posle Vladice mogu da slušam samo Nine Inch Nails.
[youtube url=“http://www.youtube.com/watch?v=zbEhFW2ySgg“ width=“560″ height=“315″]