Narode, ne daj mi da podnesem ostavku!

– Ili o tome: zašto premijer Aleksandar Vučić nagoveštava svom narodu da će u predstojećoj rekostrukciji Vlade možda lično podneti ostavku, nije li to prikrivena poruka: „Narode, ne daj mi da podnesem ostavku, ako me ne podržiš i ne poslušaš, ima da se slikaš!“

U nebeskoj zemlji Srbiji sa nebesko- srpskim narodom i ostalim bratskim narodima i narodnostiima, sa kojima živi – eto, baš tu, posred Balkana, dešavaju se svakodnevna čuda i čudesa. Naizmenično se ređaju i smenjuju bajkovite slike iz dana koji treba da nam svanu i pored čestih prirodnih katastrofičnih i teških tragičnih događaja, a koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Prva bajkovita lepa vremena su neprekidno u još uvek virtuelnim kulama na famoznom „Beogradu na vodi“, na velikim kapitalnim poduhvatima smederevske železare, pribojskog FAP-a i raznoraznih nekih (samo što nisu došle) investicija iz Amerike, Italije, još češće privrednog giganta Nemačke…

Pod dirigentskom palicom gospodara Vučića bajke se neprekidno ispredaju, njegove monodrame svakodnevno drže narod u transu iščekivanja, pa je konačno sam Vučić pokazao svoje – kozje uši ! Vreme je, dakle, da se podsetimo i nekih klasičnih bajki, narodnih mudrosti, pouka i poruka, ali i da se konačno razveju magle koje nas predugo čine slepim kod očiju…

Čovečanstvu je ostalo za nauk Gebelsovo čuveno pravilo da sto puta ponovljena laž postaje – istina! I onaj ko stalno ponavlja laži jednog momenta počinje sam da veruje da je to istina, sasvim normalna i svima razumljiva. U ovom slučaju, srpkskom premijeru nimalo nije lako. Kakav god da je genijalac u pitanju i čovek ogromne energije i snage i koji radi dan i noć, teško mu je da drži sve pod kontrolom. Koliko god je tu lepih želja, planova, programa i projekata izgovorio za one prve dve godine, a potom naročito u ovoj trećoj godini, kada drži neprikosnovenu valst u rukama, osnovni je problem i dalje veliki nesklad između lepih že  lja, obećanja i rezultata.

Ono što je u svemu tome najvažnije, sve njegove priče su u obliku monodrama sa svim elementima dramskih zapleta i raspleta. Narod prihvata, bukvalno guta, svaku njegovu reč, hvata se za slamku spasa, a spasa – nigde na vidiku. Pritom je kompletna južna Srbija već potpuno izašla iz premijerovog vidokruga.

Šta treba sve još da se desi, kako još uvek popularni Dačić peva svoju još popularniju pesmu, pa da nas nemilosredni svetski vrag ne odnese? I sa Beogradom na vodi, ali i sa Nišem već uveliko pod vodom, o čemu do prestonice ni glas nije stigao. Ako nema glasa, nema vesti, pa nema ni akcija. Zato će, razumljivio, Niš sa celim jugom zemlje i dalje pomno da prati kako će u narednih mesec i po dana neki tamo belosvetski ekspertski menadžment da preuzme smederevsku železaru, da će to Vlada mesečno iz budžeta da plaća toliko i toliko desetina hiljada evra, a da će menadžment da unese čak 20 miliona evra ( s kojom logikom ekonomskom?), pa će im se narednih šest meseci tolerisati poslovanje sa gubitkom, ali će posle toga (a Vlada garantuje da će biti i pre!?) proraditi i druga visoka peć! Tako će valjda, pored vrelog čelika, Srbijom poteći – med i mleko! Da čudne li ironije: istovremeno, baš ovih dana, stočari, proizvođači mesa i mleka, bune se i traže rešenje i pomoć.

Od iste te Vlade zbog nelojalne konkurenicije istih ovih roba koje dolaze iz Evropske unije!? Mediji beleže masovno trovanje stotina košnica pčela, pa od domaćeg meda i mleka neće biti – ni za leka!

Tu, na žalost, nije kraj spisku problema, teškoća i nelogičnosti. Ako se pritom paralelno „Beograd na vodi“ aktuelizuje i drži stalno u žiži javnosti i providnim trikovima se sadašnje kule u vazduhu, baš-baš sada u ovom tako vidljivom „blagostanju“ unapred rasprodaju ti neki stanovi budućnosti… Tu već normalan mozak prestaje logično da rasuđuje, jer pokušava da nađe odgovor na osnovno pitanje: zašto je narod poludeo, pa se samo krsti u čudu, a koji su to zbunjeni i šta mu rade?

Sve to znači da je stvarno došlo vreme da sam gospodar Vučić lično oda tajnu o svojim kozjim ušima. Pametan je to čovek, pa nije čekao da njegov lični berberin oda tajnu zemlji, pa da se onda desi da krene glas iz same zemlje… Jer, zemlja se davno zaklela raju…

Može biti da je neka sreća u nesreći što se navikao ovaj nebeski narod da čeka sreću i bolji život negde tamo visoko, uvek u nekom obećanom raju. Zato ćuti, grca i nekako muku muči sa smanjenom platom i penzijom, ali i počinje da se osvešćuje. Zato se sve glasnije postavljaju pitanja: šta uradiše Arapi sa srpskim poljoprivrednim zemljištem, ako arapski milijarder investitor i potpiše ugovor za Beograd da se digne na vodi, zašto baš ovih dana ove godine ne krene boljitak koji je premijer davno obećao baš za ovaj termin, zašto drži javnost u neprekidnoj zabludi, zašto se bukvalno sve konkretno BOLJE odlaže za neko drugo sutra?… Moguće je postaviti još mnogo sličnih pitanja, kao što su, na primer: zašto su advokati četiri meseca morali da dokazuju u štrajku opravdanost svojih zahteva, a zašto prosvetarima, koji (ne zaboravimo to!) vaspitavaju i obrazuju sve profesije, ne mogu ništa da postignu sem što su ovih dana polili vodom svog mlađanog ministra sa minđušom?

Zalivanje će možda ministru pomoći da se dozove pameti, ali zato nezaobilazne društvene mreže podsećaju narod da se i on prizove i pameti i nekih davno zaboravljenih običaja. Bajka o kozjim ušima cara Trojana pomogla je Vučiću da zaplaši svoj narod: budi poslušan i dalje, inače podnosim ostavku! Narod bar treba da nasluti da će ostavka svemoćnog premijera biti nacionalna tragedija. Samom premijeru i vladajućoj političkoj eliti neophodno je neprekidno samopotvrđivanje, kako bi se od danas do sutra prolongirali problemi, a vlast opstajala sa takozvanom ogromnom podrškom naroda. Inače, poznat je i preciziran scenario budućih dogodovština. Ako se, recimo, u narednih mesec-dva uveri da ima, daleko bilo, kozje uši, možda će lično predsednik Včlade smeniti samoga sebe, pa će svoj voljeni narod ostaviti na cedilu! Da ne bi sve tako neprijatno po njega ispalo kao nekom tamo caru, istovremeno se neko dosetio da preko društvenih mreža podseti isti taj narod da se, pored hleba nasušnoga, prihvati i – beloga luka! Kažu tamo: uzimajte beli luk na prazan stomak,da svojim antiseptičkim i antibiotskim dejstvom uništi sve otrove u želucu i ujedno da vas leči momentalno i od svih otrova koje potom unesete sa hranom! Eto, beli luk – kako se toga ranije nismo setili? Možda u njemu leži spas od svih ovozemaljskih muka i problema? Tako nas podsetiše i na dobri stari narodni običaj da se beli luk stavlja ispod jastuka, da se nosi sa sobom u đačkoj i svakoj drugoj torbi… A možda će doprineti i sveukupnom bržem otrežnjenju od zabluda? Ko zna, možda će pomoći da se sa kula u oblacima spustimo na čvrstu zemlju?

Ili, sačuvaj nas Bože, bar do prve neke nove elementarne nepogode…