Prolazim juče pored autobuske stanice preko puta Hotela Ambasador u Nišu. U jednom momentu čujem dečaka od možda sedam, osam godina koji počinje da viče i plače.
Okrenula sam se i videla da dete pokušava da objasni da mu je tata u autobusu koji je upravo napustio stanicu. Videla sam da je to autobus koji prolazi baš pored mene i počela sam da lupam vozaču na prozor.
On je kao i svaki drugi nadrndani vozač samo meni poslao pozdrav rukom!?
Nastavljam da jurim za autobousom (inače zbog gužve se kretao vrlo sporo) i pokušavam da objasnim da dete nije ušlo u autobus i da stane i otvori vrata.
Onaj klinac juri mene. Video je da sam htela da mu pomognem. Onda kada je kondukterka ukapirala i videla o čemu se radi, rekla je vozaču da zaustavi bus. I na kraju rešena stvar bez suza.
Ne znam šta se događalo u autobusu. Možda je otac zapomagao, a vozač nije čuo. U svakom slučaju nikakvo „možda“ ne može da bude opravdanje za dečje suze i paniku.
E sada – kao majka prvo bih da pitam oca – Kakooo je moguće da nisi video da ti ga dete nema? Gde si gledao? U telefon?
Drugo – kako je moguće da su pojedini vozači toliko bez srca – bez i malo poštovanja prema putnicima? Sve me to jako potreslo!