[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Olja Wagner
Koncertom u Feedback-u „Totalni Klošari“ su u svom rodnom gradu, pred svojom publikom i navijačima Radničkog započeli ovogodišnju koncertnu sezonu, kojom žele da najave nastupe širom Srbije.
Prošle godine su objavili album „U čemu je problem, gospodo“ i mada nisu bili mnogo aktivni, izgleda da nisu prestajali da budu prisutni na sceni.
Opšte je poznata moja duboka, emotivna i patriotska vezanost za Klošare, zato ovaj razgovor sa Ljubom vodim u domaćinskoj atmosferi, gde on dodaje: „Ja drugačije neću ni da sednem“ i opominje me da mezim, a ne da večeram. Ljuba nema fejsbuk nalog i davalac je krvi.
Nakon promocije u maju, i ovog fenomenalnog koncerta, na kojima su im gosti bili ponovo okupljeni „Polarni Fazani“, planiraju da nastave sa radom i da snime neki spot u niškoj produkciji, da sve bude urađeno „kod kuće“, jer to je njihov modus. I ceo album je rađen u Nišu, kod Nenada i Koste u studiju „Psycho Therapy“, album je objavio Balkanrock, i nakon silnih promena u postavi trenutno nastupaju Yapa, Boža, Bleki i Ljuba. Album je odličan. Dok pričamo, Ljuba je kao i uvek poetičan: „Treba da se rasušim ovde, da se raznižem kao bure na koje su svi zaboravili u podrumu memljivom, starom sto godina“.
Sviraće za početak na jugu Srbije: Kosovo i Pčinjski okrug, a onda Šumadija pa lagano „na gore“. Gde god budu mogli, jer za sve ove godine postojanja imaju fanove u svakom ćošku ove naše zemlje a i šire, kako sam videla na njihovoj stranici zovu ih i u Republiku Srpsku. Poenta cele priče im je da odu i da sviraju. Ljuba misli da su Klošari na neki način dužni da to urade zbog svih tih ljudi koji ih prate i poštuju sve ovo vreme. Zato što su takvi kakvi su. Ima mnogo onih koji ih vole, ali i onih koji ih ne vole. Nažalost, ovi drugi su negde na pozicijama da odlučuju o nekoj kulturi pa ili okreću glavu kad ih sretnu ili im se uvlače i ponizno poklanjaju zarad mira u kući: dobar dan, kako ste, lep vam je amrel.
Zajedništvo mora da postoji. Mora da postoji neka mala doza simpatije među bendovima. A mi smo ovde podeljeni bukvalno na to ko se kako oblači. Došli smo u situaciju da je politika toliko ušla među nas, da je to čudo jedno. Sad imaš one koji pričaju da je bilo bolje dok je Cobi bio vlast. Bilo je bolje, malo sutra.
Jeste se sviralo više, a sada kad je došla neka takozvana demokratija nema gde da se svira, ugasili su sve što je moglo da se ugasi. Na šta liči to? U principu i to što je nekad bilo umesto da smo razvili, samo smo ga utupili. Sve je ispolitizovano. Ne možeš da napraviš ništa da te ne gledaju oni.. Počev od toga kad ti to radiš, da l’ tog dana nešto se dešava drugo, a odmah se izvuče paralela neka kao da si namerno nekome nešto pokvario.
Ako pominjemo svoje početke, neizbežan je osvrt na vreme kad smo počinjali da sviramo i upoređujemo tada i sada.
Nema osvrta na devedesete, ta neka priča kao ranije smo mi ovo, vi ste ono, sad vi ništa ne radite, a mi smo radili kao nešto.. Nema veze sve to. Ni da li je drugo vreme bilo. Jedino što je bitno je da je bilo više bendova, da su se više ljudi pomagali.
A sad je situacija takva da kolika su ti leđa i koliko se napneš – napni se, sam radi, sam završi i nemoj da očekuješ da će da ti kaže neko nešto „e, bravo, ovo, ono“. Prvo, zbog toga nemoj nikad ni da radiš. Radi zbog sebe, ja sve ovo radim zbog sebe.
Da ovo ne radim ovako, ja bi radio nešto drugo možda i ekstremnije. Volim da kažem ljudima nešto, još ako uspem da ga složim u neku pesmu.. Molim lepo, brate.
Da postoji zajedništvo i razumevanje među nama koji se rokenrolom bavimo na ovaj ili onaj način, da ne radimo samo iz interesa. Nije sve u interesu. Malo je para u gradu, to stoji. I to se oseća svuda, u svakom segmentu društva. Ali baš zbog toga bi trebalo da se držimo zajedno i da ne podmećemo noge jedni drugima ili da nas mrzi, ako želimo da grad živi na ovaj način.
Ako ću ja da radim odavde nešto, da dam sve od sebe, treba svako da odvoji neku kintu, vreme, prostor ko šta ima i može. Skoro sve što smo radili, radili smo džabe. Ako pričamo o bilo kakvoj vrsti slobode, mi smo jedini bend iz Niša koji unazad dvadeset godina postojanja nije svirao ni na jednom niškom festivalu.
Nemoj mene da pitaš što. Postoji samo jedan privid u tih dvadeset godina da se nešto promenilo, a nije. Samo su se zamenili ljudi na mestima sa kojih odlučuju o tome. Sve je ostalo isto, a gore je samo zato što je prošlo toliko godina, a kad tapkaš u mestu toliko vremena to je isto kao da ideš unazad. Prave politiku podobnosti zadnjih sedamdeset godina.
Neizbežno je pomenuti lokal-patriotizam i stav koji Klošari imaju:
Vređa me kad za Niš kažu da je provincija. I ako je provincija, to je zbog ljudi koji su došli sa strane i zajahali na vlast. Grabe rukama i nogama, angažuju se u svim segmentimentima. Ali za to smo mi krivi, što smo ih pustili.
Ja nisam visoko obrazovan, ja sam samo visok i obrazovan, ništa više od toga. Ali odlično vidim šta se dešava.
Taj neko je došao iz nekog sela, ko zna odakle i umuvao se ovde. I to su najveći kompleksaši puni najvećih predrasuda.
A u njegovom selu postoji čovek kome puca kičma, koji jedva sastavlja kraj s krajem, čuva stoku, ore zemlju, ruke su mu crne a duša još crnja od muke da obezbedi tom nekom ovde, koji kuka na sva usta da je mnogo teško i da mu sve smeta. Taj isti čovek ili deda rođeni da ga vidi šta radi ovde odveo bi ga pod ‘ajat i ubio na mesto. Prvi bi ga se odrekao.
Rokenrol nije biznis. Mada ume tako da deluje. Ili se u ovo vreme bede sve pretvorilo u novac, pa smo malo izgubili kompas i osećaj gde je granica. Priznajem da često i ja posumljam i zapitam se. Ali mislim da ne skrenem mnogo.
Uzmi radi nešto što voliš, pare će da dođu same. Ljudi imaju taj odnos da radim nešto ako ima pare. Postoji neka satisfakcija koja se ne gleda kroz novac.
Zato što smo takvi, zato nam sve ovako i ide. Sve što nam se dešava i zaslužili smo. Postali smo nadničari. Davali smo novac strancima da zaposle ljude da rade za bedne pare umesto da smo ih dali našim privrednicima i zanatlijama da se povade. I svima bi bilo bolje.
Meni je bolje. Koncert je bio fenomenalan. Imam velike planove. Gde ide novac odlično znam. Jedva čekam opet da mezim ovako kad se vidimo da uzmem obećanu majicu da je nosim i da se ponosim. Inače, moja omiljena pesma Klošara je „Džeki vid a gan“.
[youtube url=“http://www.youtube.com/watch?v=KeyBj3jAFh0″ width=“560″ height=“315″]