Podanici samo menjaju gospodare – zato izađi i glasaj da bi bili jači!

U predvečerje predsedničkih izbora, zaokupljeni ličnim lutanjem i društvenim sunovratom, spremni na malo nade i mnogo laži, poznati i nepoznati, ponovo žele da pronađu izlaz, a ne put, hteli bi spasenje bez žrtve i sreću bez truda.

Opet smo stvorili društvo koje nema izgrađenog građanina, osobu koja zna svoja prava i dužnosti, čoveka koji je slobodan u svome delovanju. Građanin je aktivan u političkom životu, društveno zainteresovan i izraženog stava prema pitanjima koja se tiču zajednice u kojoj se nalazi. Dakle, ne postoji neslobodan i siromašan građanin, jer je takav čovek pod teretom egzistencijalnih problema u grču kako da se izbori sa pukim preživljavanjem.

Opstati, a ne razvijati se, nije svojstvo građanina, već podanika. Podanik svoju snagu crpi iz energije pobednika koga slepo sledi. Svoje nedostatke i nesigurnost kompenzuje snagom svog lidera koji vremenom postaje gospodar života i smrti. Podanik ne želi da ograniči svoga gospodara, jer se kroz njegovu neograničenost, svemoć, samovolju i on oseća bolje, moćnije, jače.

Mazohistički smo izgradili kolektivnu svest kojom upravlja nepogrešivi poznavalac svega i svačega. Začuđeni kako se, pred našim očima, svojevoljno odričemo svojih prava i dužnosti, zaboravljamo da kolektivna svest nije jednostavan zbir pojedinačnih svesti, te da u tako izgrađenom zajedništvu pristajemo na sve ono što nam, kao pojedincu, nije svojstveno.

Politikanstvo je zamenilo politiku, retorika je zamenila argumente, senzacija je zamenila istinu, virtuelni ciljevi su zamenili realan život. Veštački podeljeni u grupe, svi sa istim problemima, prihvatamo podmetnute dileme kako bi nam podanički život bio zabavniji i lakši. Najgnusnije laži grupe kojoj pripadamo pravdamo verujući u zlobu i bezobrazluk druge grupe.

Sve je opravdano ako opravdanje možemo naći van sebe, ako možemo da uperimo prstom u krivca koji je zastranio ne poštujući propisanu etiku i duh. Takvom degradacijom sistema ušli smo u društvenu patologiju koja od člana političke partije stvara pukog navijača kojem su jedino važne navijačke pesme, slogani, rekviziti i pobeda gospodara.

Njegovom pobedom nećemo biti manje gladni, ali ćemo dokazati da smo jači od onih za koje nam gospodar kaže da su siti. Na taj način otupljeni pojedinac srlja u samozadovoljavajuću lumperajku i svoju nametnutu dijetu prevazilazi raspravljajući o rijaliti programima, hraneći se tabloidnim novinama i opravdavajući svaku samovolju bez obzira sa kojeg nivoa hijerarhijske lestvice dolazila. Podaništvo u svrhu jedinstva i nespavanje umesto znanja proglašava za ideal lične sreće.

Identifikacija onih koji vladaju sa narodom i državom i postavljanje svakoga ko ne misli kao oni na poziciju neprijatelja naroda i države dostiže svoju kulminaciju i postaje neodrživo. Takvo stanje rađa bunt podanika umesto otpora građanina, a naduvani balon sveznanja i samovolje puca ostavljajući ožiljke na duši celog naroda.

Kroz svoju savremenu istoriju lutali smo kroz te cikluse samospoznavanja ili poricanja. Na samom početku izgradnje višestranačkog života, 9.marta 1991.godine nekadašnji poluvekovni podanici lomili su stubove izmišljenog carstva i za svoje dostojanstvo se borili nezadovoljni uređivačkom politikom državnih medija. (Kako smo u međuvremenu potonuli toliko da nam ovaj zahtev danas deluje nedovoljno i nevažno?).

U zimu 96/97. tek rođeni građanin verovao je da se ličnom žrtvom i nepristajanjem može izboriti za svoje pravo glasa boreći se protiv izborne krađe. (Kako smo u međuvremenu otupeli da pristajemo i na krađu ukoliko kradu „naši“?). Na početku novog milenijuma slomljeni podanik nije pitao za cenu slobode, paleći simbole u veri da je samo to dovoljno i da kasnije može da nastavi po starom. Nema slobode za podanike.

„Tajna slobode počiva u hrabrosti“. Uplašeni pred mogućnošću izbora najgore bi bilo neizabrati. Strah koji umoran i ponižen čovek oseća nije bolest, već logična posledica neprirodnog stanja u kojem se našao. Postati svestan straha znači priznati da se plašiš što je, na žalost, u našoj kulturnoj matrici odraz slabog i nesposobnog čoveka. Delanje uprkos strahu je hrabrost svojstvena građaninu, ne podaniku. Ukoliko ne uspemo da u sebi probudimo građanina, ostanemo li uspavani pred mogućnošću da sami kreiramo svoje živote, građanin će nestati, a gospodari i podanici kroz istoriju smenjivati.

Promena je neminovna, uvek i zauvek, i svako ko je zaboravio da će se i ovo promeniti u teškoj je zabludi. Naš je izbor kako ćemo do promene doći i kako će izgledati promena čiji smo savremenici. Podanici ne izgrađuju srećno društvo, već jednog gospodara menjaju drugim. Izbori su mogućnost da odlučite, tekovina koja daje šansu građaninu da se bavi politikom, delegirajući svoje pravo drugom, kako bi on, građanin, nastavio da izgrađuje svoj mali srećni svet, uvek spreman da politiku uzme u svoje ruke.

Ukoliko nemamo narodno jedinstvo, oslobođeni atmosfere podela i međusobnog sukobljavanja koja se medijski godinama podgreva, oko toga da treba živeti u bezbednoj zemlji sa slobodnim građanima, gde je pravda svima dostupna i dostižna, gde su šanse jednake za sve, a znanje preduslov uspeha, gde je zdravlje nacije najvažnije javno dobro, a socijalna pravda dostignuće koje se podrazumeva, gde politika afirmiše kulturu, a pristojnost je način komunikacije, onda ćemo kao podanici tumarati hodnicima neznanja i verovati da nam bolji svet može podariti neko drugi.

Nakon višegodišnjeg zatezanja narod je ućutao. Bahati se dvorjani preko nacionalnih medija utrkuju da nemuzikalne ubede da tišina nije muk već pesma. Opijeni taktom dirigenta škrguću zubima na svaki pokušaj promene ritma. Bez znanja istorijskih zakonitosti nema Miloša koji bi na ćutanje naroda odgovorio popuštanjem. Zatežu ne znajući da će pući. Izbori su prilika da ne puknemo i mi sa njima.

Ne zaboravite, MI smo poslodavci tih ljudi, ma kako se zvali, iz ma koje stranke bili. Kao odgovorni poslodavci koji brinu o svojim sredstvima imamo pravo i moralnu obavezu da biramo one koji će raditi u našem interesu, interesu građana, interesu vlasnika njihovih mandata i plata. Kao ljudi koji su nasledili ovu zemlju i koji imaju obavezu da je u boljem stanju ostave svojim potomcima, hoćemo da biramo ljude koje možemo da smenimo ako prestanu da nas slušaju, da ih kaznimo ako pogreše, da ih nagradimo za znanje i poštenje. Kao građani koji nisu izgubili dostojanstvo želimo da nas predstavljaju ljudi za koje verujemo da su bolji u tom poslu od nas, srećni što zajedno sa njima možemo od naše zemlje napraviti lepše mesto za život.

Zati izađi i glasaj. Odbrani svoje pravo, jer to neće učiniti niko osim tebe.