Amaterski pokrenuti neki posao u kulturi kod nas je često Sizifov posao limitiran dubinom sopstvenog džepa i sopstvenom spremnošću i rešenošću da se izdrži do kraja. Ovo poslednje nema veze sa mazohizmom, već je to neophodan deo tog posla u kojem ulažeš sebe samog (svoje vreme, znanje, veštine, novac…) da bi nešto stvorio, napravio… od čega će imati koristi društvo u celini (lakši način da se nešto amaterski stvori kod nas u kulturi ne postoji, ili bar meni nije poznat).
Da razjasnimo da amater nije nikakav dunster niti neznalica, kako se to često govori ili shvata, već neko ko radi određen posao iz ljubavi. On za taj posao ne prima platu, već to radi pored svog redovnog posla, zbog čega troši manje vremena na to od profesionalca (kome je to jedino ili glavno zanimanje). Stoga je i kvalitet njihovog (amaterskog) delanja obično ispod nivoa profesionalaca, mada to ne mora uvek biti tako, jer ni svi profesionalci uvek nisu baš profesionalci.
Još se od davnina zna da se kod nas u kulturu ulaže ako pretekne, a kada zatreba neki dinar za neke iskrsle probleme, koje treba hitno rešiti, najlakše se uzima od – kulture.
Bio sam član odbora za organizaciju festivala dečjeg stvaralaštva „Tabla Fest 17“. To je festival koji prevazilazi granice Srbije, jer okuplja decu osnovnoškolskog uzrasta iz Srbije i dijaspore. Sam festival se realizuje kroz raspisivanje likovnog i letarnog konkursa i ocenjivanje prispelih radova, zatim se u Osnovnim školama u Srbiji i dijaspori organizuju likovne i literarne radionice, a završni deo festivala se odvija u tri grada: Beogradu, Nišu i Vranju, s tim da je glavni (završni) program u Nišu.
Ovo nije bio festival komercijalnog tipa, tako da se njegova uspešnost ne meri brojem posetilaca na završnoj priredbi, već brojem dece autora koji su uzeli učešće u njegovom radu (a njihov broj uopšte nije mali – veći je od 500 dece).
Od partnera i donatora nismo tražili novac, već usluge – i svi su prihvatili. Akademija 28 iz Beograda, Pozorište lutaka iz Niša i pozorište „Bora Stanković“ iz Vranja su poklonili predstave za učesnike festivala iz Beograda, Niša i Vranja. Dečiji centar iz Niša je ustupio salu za završnu priredbu, OŠ „Ćele kula“ iz Niša je dala lepu i pametnu decu da vode završni program, štamparija „Pergament“ iz Niša je besplatno uradila dilome, pekara „Jovča“ iz Niša je poklonila pecivo, Turistička organizacija Niš je poklonila obilazak istorijskog spomenika „Ćele kula“, a Media i reform centar iz Niša nam je ustupio prostor i vreme za najavu festivala. GO Medijana je pomogla festival sa 20.000 dinara.
Dakle, računica je jednostavna. Ceo festival je organizovan sa 20.000 (dvadeset hiljada!) dinara donacije i sa neprocenjivom(!) pomoći ostalih partnera i donatora.
Svi znamo da u organizaciji kulturnih manifestacija nekomercijalnog karaktera značajnu ulogu imaju partneri i donatori, zbog čega im dugujemo veliku zahvalnost, jer bez njihove pomoći i podrške ne bismo mogli da organizujemo jedan ovakav festival.
Zašto vam sve ovo pišem? Da znate, da kada krenete u neki posao vezan za kulturu, da ne padnete i ne predate se, već da budete istrajni u tome da posao okončate do kraja. I mi smo se nadali da će sve ići mnogo lakše. Poslali smo na adresu Ministarstva kulture i informisanja projekat: Festival dečjeg stvaralaštva „Tabla Fest 17“ i, kao i mnogi, se nadali da ćemo dobiti sredstva (ili deo sredstava) za njegovu realizaciju. Doneli su odluku kakvu su doneli, uglavnom, nas tu nije bilo. Nije nam bilo druge nego da zasučemo rukave, i ne dozvolimo da jedan ovakav projekat, festival koji ima međunarodni karakter i traje već četvrtu godinu zaredom, propadne zbog ovog ili onog (razlog je najlakše naći).
I da završim. Posle svih peripetija koje su imali, i posle prekoračenja roka koji su sami sebi zadali, ova odluka Minstarstva kulture me podsetila na onaj vic: „Sudija nekvo svirnu. Kakvo, on si znaje!“
Dakle, ako ulazite u ovaj posao (amaterizam u kulturi) morate biti spremni da istrčite dve utakmice i ne očekujte da ćete uvek razumeti šta je sudija svirao.
Tekst je objavljen na sajtu SKUP.