Branko Miljković, jedan od najznačajnijih srpskih pesnika dvadesetog veka rođen je pre 90 godina u Nišu u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, a njegov kratak život koji je bio ispunjen ne samo pesničkom strašću, već i dubokom filozofskom i duhovnom znatiželjom, ostavio je dubok trag na srpsku i jugoslovensku književnost.
Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša. Smatra se da je Brankovo odrastanja u ratom pogođenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahota rata, kasnije u psihološkom smislu bilo začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Kao veoma mlad ostao je bez svoje prve ljubavi Ruže, a sva svoja tadašnja osećanja prema njoj iskazuje dosta godina kasnije, u svojoj čuvenoj pesmi „Uzalud je budim“.
Jednom prilikom Miljković je za intervju objavljen u niškim Narodnim novinama 1960. godine izjavio:
Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha…
Miljković je rano pokazao izuzetan talenat za pisanje. Još kao mladić, privukao je pažnju profesora i čitalaca svojim izvanrednim sastavima. Nakon stečenog srednjoškolskog obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“, studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je upio kontroverzne i kompleksne ideje modernog evropskog mišljenja. Ovo iskustvo snažno je oblikovalo njegovu poetiku i filozofski pristup pisanju.
Tri godine obilazio je redakcije časopisa gde nije nailazio na razumevanje. 1955. godine mu Oskar Davičo objavljuje pesmu „Delo“ i time mu otvara vrata u svet pesništva, i omogućuje objavu i u drugim časopisima drugih izdavača.
1956. godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Uzalud je budim“ koja postiže dobre rezultate kod kritičara i publike. Pesma „Uzalud je budim“ je postala jedna od njegovih najpoznatijih pesama i svevremenski klasik.
Uprkos mladosti, kritičari su brzo Miljkovića svrstali na sam vrh srpskih pesnika, a dobio je i jednu od najprestižnijih nagrada za vreme svog života – Oktobarsku nagradu.
Pesnička karijera Branka Miljkovića obuhvatala je i rad na knjigama kao što su Smrću protiv smrti (1959), Poreklo nade (1960), Vatra i ništa (1960) i Krv koja svetli (1961). Njegova poezija izdvajala se svojom dubokom introspekcijom, metafizičkim pitanjima i prefinjenim stilom pisanja. Miljkovićeva poezija je strastvena, emotivna i istovremeno intelektualno zahtevna. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.
„Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?“
Branko Miljković se krajem 1960. godine zbog nesporazuma sa pojedinim pesnicima i prijateljima, i ljubavnih probelma preselio u Zagreb da radi kao urednik kulture u Radio Zagrebu, a već 12. februara 1961. nađen je obešen na periferiji Zagreba. Do današnjeg dana je ostalo nerazjašnjeno da li je to bilo samoubistvo ili ubistvo. U vreme smrti imao je 27 godina.
Samo mesec dana pre svoje smrti u jednoj kafani Miljković je uzvikivao „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?“. To je bilo dovoljno da se javi sumnja o umešanosti komunističkog režima koji je agresivno vršio represiju nad neistomišljenicima. Slutnje o ubistvu Branka Miljkovića nikada nisu dokazane.
Povodom desetogodišnjice smrti, 1971. godine Brankovi roditelji Marija i Gligorije i brat Dragiša poklonili su Muzeju sačuvanu zaostavštinu: odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.
M.T.