Pesma „Ptica ljuta“ koja je pred čitaocima ima gorki ukus i budi sećanje na velike ptice koje su krajem dvadesetog veka nadletale Srbiju i izazivale strah.
No, pesnik se opredelio za predivan stil takozvanog opkoročenja stiha ili polustiha prenoseći rimu u novi red. Retko se ko, posle Šantića upuštao u ovu pesničku formu.
Ptica ljuta (autor Dragan G. Marinković)
Dolete ptica ljuta.
Guta!
Drhte gradovi stari.
Ljude umornog lica.
Ptica.
Žestoko krilima žari.
Svako može da sudi.
Ljudi!
Okončajte ovaj strah.
Ne plaše se oni krvi.
Mrvi!
Dok sve ne postane prah.
Cvile životi mali.
Žali.
Čitav razuman svet.
Naše su muke.
Ruke.
Kojim nosimo razuma cvet.
Odlete zla ptica.
Lica.
Ostaše umorna, kruta.
Tražeći snove.
Nove!
Domove grade kraj puta.
Dragan Marinković se usudio i nije pogrešio. Napravio je lepu epsku minijaturu. Ispričao je dolazak, delanje i odlazak te velike zastrašujuće ptice.
Tek u trećoj strofi pesnik surovo definiše one koji strahuju od tog letećeg čuda: Cvile životi mali… Grozota, pravim rečima opisana i koju bismo pravom poezijom zvali… da je nismo i lično doživeli.