Prijateljima, kojima sam obećao da ću im ispričati priču i utiske o Rimu…
“Nemoj samo bezglavo kroz glavne ulice i trgove
skreni i u sporednu ulicu
Prošetaj se lagano najbližim parkom, nahrani ptice i prosjake”
ESKVILIN
Jednostavnost u moru preteranosti
Najviše volim ovaj trg – Crkva Maria …
Nalazi se u istočnom delu grada. Premda se naziva brežuljkom, to je zapravo jedan plato sa kojeg se uzdižu tri uzvišenja: Oppius, Cispius i Fagutal.
Prema jednom stanovištu, Eskvilin je svoje ime dobio po tome što se u davna vremena taj predeo smatrao nekom vrstom predgrađa, a njegovi su stanovnici nazivani ex-quilini.
Tu bila groblja, kao i sva groblja na svetu što se nalaze tamo gde se nalaze ako nije spaljivanje, a često siromašnih ljudi.
U starom Rimu najzastuplјenije religije bile su sve, mnogo bogova mnogo naroda veliko nebo nada zemljom koja još nije bila sasvim okrugla.
Uprkos progonima, Hrišćanstvo je do 4. veka postalo toliko rašireno (kao OTPOR!), da ga je na kraju car Konstantin (rodom iz Niš) Veliki legalizovao 313. godine u Milanu, a 380. godine car Teodosije ga proglasio i službenom religijom carstva. Nešto kasnije tek krenulo se sa inkvizicijama.
U Rimu malo malo pa crkva, pa me s razlogom pitaju ljudi “a šta smo mi, Srbi, za to vreme radili”… Ja kažem gradili smo škole, obdaništa, centre razne, a ne samo crkve. (pa mora malo čovek i da se našali)
Nakon pada Zapadnoga Carstva 476. godine, Crkva je imala sve veći i veći politički uticaj i vlast nad stanovništvom u Rimu i okolnim područjima.
Zbog migracija iz muslimanskih država u gradu je podignuta i trenutno najveća džamija u Evropi. Kad neće breg Muhamedu, onda brdo…
Izvorni jezici Rima bili su latinski i srpski jezik, iz kojih se u srednjem veku razvio italijanski. Ova životvorna “dogadjanja” jezika naklapala su se po Toskani.
Medjutim, u Rimu se razvila posebna vrsta jezika, tzv. rimski dijalekt (romanesco). Skoro ko bandere iz Beograda za nas Srbe sa s juga.
Vatikan ne spada u sedam osnovnih brda, ali treba ga posetiti.
Mene je zadivila papska vila na sedamnaestom brdu (koje je sad pa mnogo daleko od naše priče). Da je Isus sada kao pre, te da mu nije žao ljudskih gluposti, napravio bi si svoju crkvu. A i grom bi neki poslao po Perunu, kralju svih gromova, Svetom ocu Nikole, da Hefneru iz neuke, indijanske zemlje pomogne da nadmaši perverziju Vatikana.
Tozla, bate, što bi kazao ordinaran Durlanac.
Ima i ovih, nekada kultnih mesta, s trpezarijama posle 5, pola 6 (Sumnjivo lice, Nušić B)… Kad zadješ tamo, naručiš pivo, platiš ga dobro, pa grebeš po onome što mi zovemo švedski sto.
To je Amerikancima, braći našoj po oružju, Hemingveju Ernestu ČE i Holivudu svojstveno, da se grebu. Elegantno sam izbegavao, uglavnom uspešno, te jedeće nomade, u strašnim talasima (primer: Katrin tajfun na Istočnoj obali SAD).
Kažu mudri akademici, u pauzama izmedju mikcija – što je džabe i Bogu je drago. To ne važi baš za ove rimske stolice i dijamante. Ja volim da platim, čist račun da imam. Možda je to neka posebna osobenost (namerno pravim pleonazam kao i sve druge stilske fore u ovim tekstovima, jer ne može se drugačije prikazati tro- i više -dimenzionalnost u dve Dekarte) srpskog naroda. Ili bih samo ja tako voleo da jeste, ili bude.
U Rimu se, (kao i u ostatku Italije), doduše ne kao u Napulju, mnogo krade na javnim mestima, u gužvama, na trgovima, na železničkim stanicama, svuda gde je mnogo ljudi
Pjaca Navona je valjda isto bila davno neki amfitetar ili hipodrom …
Nekad bude teško da se udje u neke klubove, diskoteke (chari vari), ali kad ipak udješ, posle dodje još teže kad treba da izadješ
Rim je svakako omiljena turistička destinacija svetskih putnika, popularan i primamljiv gradić i za nas, Srbe i ostale Balkance i Slovene …
Gledali smo ga na filmovima, slušali muzike o njemu, po njemu i iz njega
Zahvalјujući izvesnoj kulturnoj svesti “papova” i kardinala, tj. njihovoj sklonosti ka lepim umetnostima, Rim je svojim oduvek sumnjivim koracima išao ka renesansi, baroku i moderni.
Danas je atrakcija, zahvaljujući Amerima.
I Srbima, odnosno Srpkinjama.
U Rimu ima mnogo studenata. U Italiji ima mnogo studenata, a Rim je glavni grad Italije, pa onda još više.
Sapijenca je najstariji, Torvergata mladji za par stotina godina (naš “Niški” je skoro pravi univerzitet u poredjenju), a ima i novijih univerziteta (megatrendovi).
Svak se nadje po negde da nešto studira.
U takvim svetovima, staronovorimskim se poklanja pažnja na to.
Ja radio na Vatikanskom univerzitetu. A od svih pravoslavaca jedino mi taj zlatni beočug sumnjiv.
Napoleon je rekao da kada papini imaju najmanju izvršnu moć, tada su duhovni tek i ispunjavaju svoje zavete kojima su “prevarili” Hrista.
Red da izadjem na trg u nedelju, da čujem kapu i da preispitam teološka uverenja.
Lepa Brena bi ih više skupila. Na trgu kajgane Svetoga Petra mnogo ljudi, ali papa slabo pevuši.
Možda Rim obuzme svakog čoveka da pomisli da je još uvek Rimsko Carstvo, sve do Trakije.
Papa zapravo mudro govori, poziva na vrline i ne da se na neumerenost u jelu i piću.
Masa kliče.
A posle… nikome nije lako posle, kad Isusa prizoveš zbog kape zemaljske.
Bio jedan par iz Portugalije. Oni tvrdi Katolici. Ne znaju baš u šta veruju, ali znaju da veruju i da su tvrdokorni u tome. Porčugis ko guska nije pojmio da je svet sve osim Lisabona, i da se možda i ne igra tako dobro fudbal kao poker. Da, bio sam veći pravoslavac od papa i zadrtih ronalda.
Jer mi smo zemlja Mijatovića, Savićevića, Mihajlovića, Stankovića, Djurovskog, Piksija, Dragana Manceta… Neka se skromno zaludjeno biće Tereza uspinje kolenima golemim stepenicama po crkvama, u živoj metafori dostizanja apoteoze, a vi, biskupi i fratri, jedite, pijte i odglodjite i koske što preostanu s njenih okrvavljenih meniskusa.
foto: marijanajelenic.wordpress.com