Ako hodate glavnom ulicom videćete nevelike izloge i nepoznate ljude. To nisu izlozi nalik izlozima u velikim gradovima. Osrednji izlozi i na ulazu prodavačica koja pali cigaretu, nalakćena na ragastov. Uglavnom nije sama, niotkuda se pojave njene drugarice koje se izmigolje iz nekih nevidljivih lokala. Pošto izgaze pikavce, brzo nestanu, pa slika koju vidite dok nemarno hodate bez cilja, značajno se menja ako se ubrzo posle toga vratite istim putem.
Nepoznati ljudi postanu manje nepoznati, kao na korzou neke palanke, izlozi postanu primamljivi i okupani novim pogledom. Odjednom, osetite pripadnost gradu u kome živite.
Hodaćete kaldrmisanom ulicom i javljaćete se levo i desno. Osetićete toplinu, poželećete da sednete desno i popijete kafu sa nekim koga ste videli skoro, nećete se setiti kada, ali znaćete da je to bilo skoro, onomad; ili ćete se samo spustiti na stolicu levo, gde je oval sa vrelim roštiljom, da nazdravite jednom dunjevačom, a onda ćete otići u neku drugu, svoju, kafanu gde ćete krenuti ispočetka, sve kako treba.
Videćete tužne ljude, oni odaju počast svojim sećanjima i mladosti, biće vam dragi ali ćete ih zaobići, jer spremni ste, kao nikad, da se smejete, razgovarate i ne možete da se mračite, danas, kada je dan vedar i sunčan. Legla je plata, ili ste samo sačuvali neku veselu novčanicu baš za danas.
Sutra je dan za patnju. Sutra je uvek divan dan za patnju. Danas je savršen dan.
To je grad Niš.
Ne onaj grad Niš iz Bregovićeve pesme, onaj tužni, prisilni dan u nepoznatom gradu. To je grad iz pesama grupa kao što su: Fleke, Tam Tam, Agnus Dei, Arnold Lejn i Alhemija, Gospodin Pinokio… Niko ga ne proziva, samo osećate duh urbanog. I uživate.
Videćete bedu koja plete mrežu po oronulim fasadama, sjajne farove skupih automobila šanera iz Švajcarske; ako pažljivije osmotrite, videćete i tek razbuđene devojke napućenih usana, uspele dođoše koji hodaju kao oslobodioci, lokalne političare koji kao da prolaze kroz špalir svojih pristalica, pa se osvrću i pozdravljaju nemušte poglede svojih sugrađana. Samo će pravim Nišlijama za oko zapasti neugledne urbane legenda grada, koji dovoljno osiromašeni, kao duhovi jezde gradom i bude sećanja.
Na fudbal ispred zgrade, kada ste uklizavali kao tajfun, jer devojčice gledaju. Sve one lepe devojčice koje ostavljaju lastiš, na trenutak, da pogledaju najlepše dečake. A onda, sa prvim sumrakom, zajednička igra: između dve vatre.
Na prodavce bostana koji vrludaju po stambenom naselju.
Na prve poljupce u haustoru.
Na Muzički klub.
Na Simfonijski.
Na Džoj.
Na Tramvaj i Imidž.
Na zatvorenu Dušanovu ulicu, na eksploziju kulturnih dešavanja. Kada je Rambo Amadeus bio čudak, a ne postulat urbanog i glas razuma.
Kada je Davor Gobac bio samo mladi ludi roker koji skida gaće, a ne muzička zvezda kome smo zahvalni što nas je udostojio.
Na Kerber koji su bile glavne zvezde na punom travnjaku Željinog stadiona, gde su im prijatelji i predgrupe bili prestonički bendovi koji im nisu bili ni do kolena.
Na amatersku predstavu Đubre, grad i smrt, Rajnera Vernera Fazbindera, u režiji Ivana Blagojevića, koja je punila svaki prostor, a nije bila banalna, ni površna. Na amatersku predstavu Bajka o
De Sadu, u režiji Hadija Kurića, koja je bila rasadnik budućih glumaca u Narodnom i Lutkarskom pozorištu.
Na klaker kod sodadžije kod Gradske bolnice.
Na domaći jogurt i filovane kifle u Zdravljaku.
Na Levis 501 original iz Varteksa.
Na dane kada je Niš bez aparata za veštačko disanje, disao sam i slobodan. Evropski grad sa modernim ljudima.
Na Radnički u Evropi.
Ali, tako su zamorna sva ta sećanja. Sada imamo sve to u Beogradu. Što bi se sećali. Sada sve to imamo na televiziji. Sve to imamo, ali toliko daleko smo od toga.
Nekada smo bili deo Evrope. Sada smo samo oronuli, usputni saraj. Grad na raskrsnici puteva droge.
Devojke iz butika ponovo pale cigarete. Vreme je da zaboravimo sve. Valja nam živeti.
Svaki grad ima problema sa dosljacima, politicka tema broj jedan u Evropi je trenutno sta raditi sa doseljenicima iz krajeva ciji se mentalitet i kultura drasticno kose sa mentalitetom i kulturom njihovih novih domovina. Ovde u Amsterdamu gde sad zivim je u jednom popisu stanovnistva ustanovljeno da u gradu od manje od 2 miliona stanovnika bukvalno svaka nacija na planeti ima bar jednog predstavnika, imamo cak i jednog iz Tonge koja cela ima manje ljudi nego Amsterdam. Svi se lepo slazemo, jedini koji kvare idilu su klinci Marokanci koji nikako da se odviknu od ulicnog kriminala i provociranja zena glupim dobacivanjem.
Ovo prvo je reseno na vrlo originalan nacin, policija je ukapirala da su jedini ljudi kojih se ti mali dripci boje njihovi ocevi i podelila tatama specijalne jakne pa im rekli Birajte ili vi da ih obuzdavate ili mi da ih drzimo po zatvorima dok se ne umore. Onda su matorci izasli na ulice da patroliraju i poceli da dele sljage klipanima (na sta policija nema pravo) i stvar se smirila. A za ovo drugo se uglavnom brinu same zene jer su Amsterdamke prilicno nezgodne i svaka druga trenira neku borilacku vestinu…tako da su dripci posle nekog vremena shvatili da je rizik da na sred ulice dobiju batine od neke klinke nikako ne isplati.
I sta je poenta? Nis je grad visprenih ljudi, koristite mozak i sve ce biti u redu.
Extra…
Nažalost, Niš je toliko siromašan da mora da puni fakultete studentima iz okoline. Tako jedino živi. Da nije njih, bilo bi teško. A da je masa njih baš jezivo nevaspitana i nenaviknuta na urbanu sredinu. To je jasno. Pa upravo oni kroje duh grada, zato i gomila folkoteki i cover bendova. Da ne spominjem i gospodu koja su došla puna love sa Kosova. Ipak, spreman sam da probamo da malo živimo bez njih, pa kako bude….
Свака част књижевнику на овој причи. Враила ме је на тренутак у та времена када је Ниш био и по менталитету , квалитету и садржају друштвеног и културног живота а и у још по много чему испред престоничких градова YU а и многих градова Европе и света.
А они који мисле (и у тексту виде само) да је „кукње“ доказ је да нису проживели тај период Ниша и да су се илз доселили од негде, или су сувише балави, или и једно и друго. Јер није у питању „кукање“ него карасевдах…
„Знаете ли ви, море, што је то карасевдах?“
Odlican tekst. Ovo ce razumeti samo oni koji su odrasli u Nisu.
smejurija od teksta, subjektivan ,patetican i ko sto neko u komentarima rece tipicno niski samo zaljenje i patetisanje. Inache ovo govorim kao rodjeni nislija
Hm, kratak tekst za jednog knjizevnika. Znaci, ovo sto je napisano treba da znaci samo nekom ko je sve ovo probao? Meni kao laiku, dodjosu i prodjosu, nista ne znaci.Tekst povrsan,nikakav i u meni,koji takodje zali za tim srecnijim vremenima kad je sve bilo jednostavnije i lepse,ne budi nista. Vise bi trebali da se ponosite Eyotom nego li Kerberom. Uostalom, nisu vas sje***li dodjosi nego vi sami sebe,alavi i lenji. Ne samo ovde, nego svuda. Uostalom, ko je ovde dodjos kad je bulevar star tek nekih 40ak godina a na mestu Krive livade su ‘prave’Nislije…
Dodjosi su legitimna skuoina. Ali ipak skupina. Ovo je, koliko sam razumeo, prica o odrastanju u Nisu. Dakle, tako je.
Kako sam se mislim avratila u to vreme stvarno je bilo tako lep tekst.
Lepo pisano od autora, ali onako pravi niski stil 🙂 kuknjava i kuknjava. Mi pa mi i svi su drugi krivi sto nam je grad takav kakav je. Ovo za Kerbera i prestonicke bendove je najsmesniji deo.
Вељко сине, колико ти имаш година ?
Па човек је само навео један стваран догађај када су на жељином терену на концерту Кербера скоро сви познати и познатији екс-ЈУ престонички рок бендови свирали као предгрупе Керберу и концерт је трајао скоро цео дан и ноћ. Воз је стао изнад стадиона ,негде око поноћи, да би Бора (Рибља Чорба) изашао и стигао да њима у част отпева нешто на том концерту Кербера.
А ти када то не знаш или си сувише балав или си тада био издвојен од друштвених дешавања.
nedostaje još ponešto …kafić Bolero …na stepenicama ispred Narodnog pozorišta okupljali su se mladi ljudi koji su slušali rock muziku …ono najbitnije već je napisao Kalča …da se svako u svom okruženju … radnom …društvenom ili nekom drugom … borio … ne bismo imali grad kakav je danas
Dragi Srle,skoro sam na Juznim vestima,slicno tebi,evocirao uspomene na najlepse godine ovog grada.Voleli su nas Zagrebcani,Sarajlije,Rijecani,Splicani,Novosadjani…,bili smo grad pun duha,zivota,zezanja,fabrika,optimizma,kulture,umetnosti,sporta…Sad nas samo spominju „za jedenje“!U svom gradu rodjenja smo manjina,mozda sto smo bili naivni i otvorenog srca i te dodjose primismo kao nase?Dadosmo im prst,uzese celu saku!Sto bi Djole Balasevic rekao-krivi smo mi,sto smo ih pustili!
Ne razumem samo sto su vam dodjosi, kako ih nazivas, krivi. Pa Nis je studentski krad normalno je da ima ljudi sa svih strana. I za 6 god. koliko sam u Nisu ziveo imao sam prilike da vidim da Nislije vise boli uvo za njihov grad nego ljudi sa strane. Nego to je ona srpska stara fora uvek je neko drugi kriv…
Bem ti grad sa samo tri slova!
А да се ти пријатељу тераш мало у ту вукојебину одакле си .
И запамти – У свету имаш само ТРИ Царка града и сва ТРИ су на ТРИ слова: Рим, Беч и НИШ !
Sjajni komentari, i jedan i drugi, hvala sto me nasmejaste…a ovo za carske gradove od tri slova: klasicno srpski komnentar, bolje da dobro zvuci nego da je istina – Bec je u stvari Wien a Rim Roma u jezicima naroda ciji su ti gradovi. Nemoj pogresno da me shvatis, meni se princip „estetika pre funkcionalnosti“ jako dopada i cesto ga koristim (Srbin, jebi ga..), ali o toj nasoj navici da pretpostavljamo lepu naraciju cinjenicama bi neko trebalo da napise knjigu.
Odličan trkst. Ali, nedostaje samo još nešto. I najvažnije. To je tada bio socijalizam. Sada je kapitalizam. Zato što bežimo od istine, što je zatrpavamo silnim nanosima rečima, zato živimo ove današnje izgubljene živote. Ne umemo više da se borimo za sebe. Ovi što nas pobediše i što im je Niš samo sitniš za u džep, izboriše se za sebe. Protiv nas.