[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Marijana Marković
Računajući od sutra, proleće počinje za 79 dana. U ovaj, ničim izazvan, optimizam na početku, možda bih uključila i čestitku nove 2014., ali postoje indicije da to što smo preživeli jednu godinu u Srbiji, a sada smo na početku nove, ko zna kakve, godine, i dalje u Srbiji, nije uopšte dobra vest.
Ja sam Marijana Marković, i ovo je vrhunac optimizma koji ću Vama i sebi, u ovom blogu, dozvoliti. Uskoro ću da postanem diplomirana ekonomistkinja, imam 24 godine i nemam budućnost. Ukoliko ste i Vi, čitajući ovih par uvodnih rečenica, kao i ja, osetili nagon na povraćanje zbog moje nepodnošljive patetičnosti, reći ću Vam da radim to namerno.
Razgovarajući sa ljudima, primetila sam da je otvorena, prostačka patetika, jedna od retkih stvari koje ljudima drže pažnju i na koje imaju bilo kakvu emocionalnu rekciju.
Zgaženi, osakaćeni kučići (može i mačke, ali ređe), deca na samrti (ako su slatka), beli vitez Nole patriota, koji će njima tamo na „zapadu“ da pokaže kakvi smo mi carevi ustvari, a oni nas bespotrebno, patološki mrze i političari mučenici, koji na svaka dva dana završavaju u bolnici zbog povišenog pritiska i rizikujući sopstveni život, rade samo da nama bude dobro. Za većinu ostalih vesti, narod u Srbiji, je zabrinjavajuće indiferentan. Potpuno otupelih osećaja, letargično puštaju da im prolaze dani. Dresirani tako da znaju da ako talasaš, može da samo da ti bude gore, ljudi žive svoje konformističke živote i čekaju. Nešto. Nekog.
Da živimo u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji, ovo bi već bilo dovoljno zabrinjavajuće, ali pošto je ovo Srbija, možemo da budemo gotovo sigurni da posle dna, nećemo da krenemo ka površini, ali će zato da nam se ukaže neko novo, mračnije, blatnjavije, jadnije i strašnije dno.
Sve što znate o univerzumu, odnosu među ljudima, zakonima gravitacije, teoriji relativiteta i razlici između dobra i zla, ovde u 21. veku, a može i konkretnije u 2013. godini, prosto neće da važi. Dakle, zaboravite na sve. Ako ste mislili da ljudi u vremenima kad ima je egzistencija ugrožena i kada proživljavaju krizu, osećaju empatiju i solidarnost sa onima, koji imaju slične probleme, opet niste bili u pravu.
Svakodnevnica u Srbiji je takva, da svakog trenutka možemo da počnemo da se koljemo zubima međusobno, sa realnom mogućnošću kolektivnog kidisanja na slučajne prolaznike Šiptare, Ustaše, Čamuge i ostale neprijatelje Srba i srpstva, naših čednih žena i maloletne dece. Naravno broj ovih naših neprijatelja se menja iz dana u dan, i potpuno je neizvesno koga ćemo sutra da dodamo na listu nepodobnih. Dodavaćemo se verovatno, sve dok se, na kraju, svi ne podelimo na progonitelje i prognane, pa onda, šta nam bog da.
Nadam se da ste za proslavu Nove godine, bacili sve petarde koje ste imali, da ste obeznanjeni od alkohola lizali patos i (posno!) se naždrali kako valja, jer, ko zna, možda sutra Vaše ime bude na ovoj listi.
Kol’ko smo se zajebavali, zajebavali smo se. Kraj je blizu. Bravo, Nole!