Svoje frustracije prenosimo deci – „kamaj, kamaj“ su zamenile krvave igrice na računaru

piše: Srđan Stojiljković, književnik

Posmatram klince kako se jure ispred zgrade sa pištoljima i puškama u rukama i igraju se igre pucanja. Ništa neuobičajeno. Stare dobre igre.

Partizani i Nemci.

Kauboji i Indijanci.

Kamaj, kamaj.

Pokušavam da uhvatim strategiju u njihovoj jurnjavi, pa ih nesvesno upoređujem sa malim dečacima željnim igre od pre trideset ili četrdeset godina. Nema značajnijih razlika, osim što su kulise i okruženje za njihovu pucačinu značajno drugačije: ima više automobila i odrasli ljudi koji prolaze pored njih se ne smeju. Moram da priznam da ni na mom licu nema osmeha. Osim nostalgije, osećam nelagodu.

Nekada, to su bile poželjne igre dečaka, pa su im očevi pravili pištolje i puške od drveta. Sećam se, glavni lik u mom društvu bio je sin stolara. Naravno, taj naš drug je imao najbolji arsenal oružja. Imao je savršene pištolje, puške i šmajsere od drveta. Sa našim sklepanim oružjem, njegovo je bilo san snova. U sukobima sa susednom ulicom, bili smo ponosni što je to naš drug. Ili što je njegov tata stolar. Pobedničke reči su bile: kamaj, kamaj, onda kada prvi vidite protivnika i kaobajagi ga upucate. Bilo je to savršeno vreme detinjstva.

Sada, kada su se žuti ljudi odavno spustili do Morave, naša deca imaju veliki izbor plastičnog oružja. Stolari su odavno izgubili prednost zbog svoje veštine.

Ono što hoću da naglasim je to da me podilazi jeza dok posmatram ovu decu dok se kriju iza automobila, a onda iskaču iz zasede da u nekom trenutku upucaju protivnika. Vidim kako obaraju jednog dečaka, dvojica ga drže, dok ga jedan overava zamišljenim pucnjem u glavu. Prolaznici koji gledaju tu egzekuciju spuštaju poglede. Čak i na nagoveštaj nasilja, ljudi ne reaguju. Čak i na nagoveštaj igre, ljudi ne reaguju.

Ljudi jednostavno ne reaguju. Više.

Kamaj, kamaj ne zna da su prošle devedesete godine.

Dok smo mi gledali serije i filmove koji su nas inspirisali: Otpisani, Sandokan, Bitka na Neretvi ili Sutjesci, vestern filmove; čitali smo stripove: Mirko i Slavko, Komandant Mark, Teks Viler, Mandrak… Bilo je u redu igrati se pucačine. U vreme ugodnog života bez nasilja i kriminala. Crveni pasoš i te stvari. Roditelji su nas dečake podsticali da se igramo muških igara. Jedini problem je bio ko će biti Nemac ili Indijanac. Nismo voleli negativce. Ukus pobede sa postera komunističke Jugoslavije. Pucačina je tada bila potpuno u redu.

Nostalgija.

Devojčice su imale svoje igre: lastiš, školice, lutke…

Zajedničke igre su bile: Između dve vatre i žmurke.

Odrastali smo, nakon toga, pa smo otkrivali neke druge stvari. To su već druge priče.

Neću o nostalgiji. Želim da pričam o tome šta smo mi imali, a šta smo uskratili svojoj deci. Ne svako od nas pojedinačno, nego svi mi kao društvo. U šta smo pretvorili detinjstvo novih naraštaja.

Nakon devedesetih nikada više igra pucačine ne može da budu igra. Previše osetljivi na sva dešavanja, pomisao na oružje ili pucanje nas podseća na krv i nesreću, ne na igru. Posle kompjuterskih igrica sa eksplicitnim nasiljem koje igraju naša deca, pucačina više nije igra. Zaseda u toj igri je sačekuša. Pobeda nad protivnikom u toj igri je egzekucija ili overavanje.

Šta smo to uradili svojoj deci da i u običnoj igri tražimo korene njihovog budućeg ponašanja, ili genezu našeg stradanja. Koje živote smo živeli kada u njihovoj igri prepoznajemo sopstvene loše izbore, poraze. Bol.

Našoj deci su Nemci i Indijanci slabiji, nemoćni da se brane, izopštena deca zbog svog statusa, garderobe ili zbog vidljivog siromaštva. Šta činimo po tom pitanju? Šta možemo da učinimo?

Zašto smo decu učinili odraslima? Zašto ih ne pustimo da budu obična deca, a ne šampioni? Usadili smo im sopstvene frustracije, potrebu da se pokazujemo i da demonstriramo moć. Naše dete nije Novak Đoković, već biće sa svojim potrebama koje ne mora da dokazuje pobedama.

Nisu naša deca kriva za to. Mi smo krivi.

Nije više bitno to što se deca neće igrati onih igara koje u nama bude nostalgiju, nije bitno što će im biti draže da odigraju kompjutersku igricu sa realno prikazanim nasiljem, nego da se igraju žmurke. Bitno je da im i dalje usađujemo sopstvene strahove. Ne dozvoljavamo im da odrastu. Da budu deca. Uplašeni u svojim malim svetovima, ne puštamo ih da se igraju „ispred zgrade“ bez naše prismotre. Uključimo im kompjuter ili televizor i sve je u redu. Tu su. Nema brige, ni straha.

Ispred zgrade je prazno. Osim tinejdžera koji uče da puše i piju u nekim predvečernjim satima.

Ovo je vreme Pobesnelog Maksa, kada nikog nema na ulici. Nema smeha, ni graje ni dečijih glasova. Sve je pusto. Ne toliko na ulicama, koliko je pusto u našim srcima. Decu šetamo, a ne dozvoljavamo im da se igraju. Hranimo ih, a ne dajemo im da jedu. Vodimo ih na sportove, a ne puštamo ih da vole sport. Tražimo od njih da budu uspešni a ne puštamo ih da se zabavljaju. Drugo mesto je neprihvatljivo. Poraz je reč koja izaziva bol. Naša deca liče na kućne ljubimce.

Generacije ovih sadašnjih roditelja su razokrivene.

Naša deca treba da nam to i pokažu i da uzviknu: kamaj, kamaj, pa da nas ritualno upucaju.

Krivi smo.

Dozvolili smo im da gledaju neprikladan program na televiziji, da im budu dostupne igrice sa nasiljem ili da na jutjubu gledaju eksplicitno mučenje životinja i ljudi. Dozvolili smo im da budu odrasli, ali ne i deca.

Pametniji su od nas pa će se sami izboriti za nesmetano detinjstvo.

A nama ostaje samo da se opustimo i da se osmehom lečimo od preživljenog. I da, da se setimo plavog čuperka, kako bismo razumeli potrebu naše dece da budu deca. Manja ili veća. Da budu bezbrižna, čak i kada osećaju koliko nam je teško. Zaštitimo ih od toga.

A dečaci će uvek želeti da se igraju pucačine.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

© 2022 GRAĐANIN - Gradjanin.rs je upisan u Registar medija Republike Srbije pod rednim brojem: IN000266