Tražim da većnici lično zamene krpu od zastave Niša na Tvrđavi – evo i zašto?

Nemerljiva bruka je da zastava grada na Tvrđavi, simbolu Niša, bude ovako pocepana, ofucana i jednom rečju otrcana kao što se to ovih dana može videti. Zaista, nemam više snage da pišem o tome kako se vikendom turisti slikaju ispred Tvrđave gde u svet nose ovakvu bruku. Moram da priznam da me malo izdaju i granice pristojnosti te se oni koji o ovome ne vode računa slobodno mogu nazvati običnim gilipterima.

Čekam već nekoliko dana, ne objavljujem tekst, računajući da će oni koji greju gradske fotelje, sem na to koji će broj biti na izboirnim listama, pomisliti možda da neko zameni ovu krpu na Tvrđavi. Ma jok. Sada je red da se gradski većnici, s gradonačelnikom Niša na čelu, sami popnu na Tvrđavu i lično zamene zastavu. Koliko znam, većina većnika nije rođena u Nišu, pa kako su rasli u nekim ruralnim sredinama verovatno su pored bacanja kamena s ramena, naučili da se veru niz drvo ili dedin tavan u detinjstvu pa im ova obaveza neće teško pasti.

Ako oni to ne učine, sledeće nedelje ću ja to sa drugarima da organizujem, skinem zastavu i pošto nemam novu(a mislim da nema nigde ni da se kupi), lično ću da je zašijem, profircam i vratim na mesto. I neću SUP-u da prijavim skup.

Prošli put je „Građanin“ pisao o pocepanoj zastavi, da bi je ne znam koja beše gradska služba, zakačila naopačke. Čisto da pokažu svoj nemar i neznanje. Sada je opet slična sitaucija. Gilipterska.

Zašto sam toliko zapeo da zastava bude cela odnosno nepocepana na Tvrđavi? Sledeće redove upućujem pre svega većnicima grada Niša, da shvate koliko mi žao što su takvi ljudi na mestima i odlučuju o sudbini mog grada. Odgovor nije izmišljen. Šta više, eno ga u knjizi Aleksandra dede Rusa(reprint iz 1935. godine) u zavičajnom odelenju Narodne biblioteke (to je ulica pravo, kada se liftom spuste iz kafića „Sky“ ili kada se izađe iz Kazandžijskog sokačeta pa pored TC Kalča i druga ulica levo).

Piše u knjizi da je tog dana ceo Niš plakao od sreće kada je Todor Stanković, srpski vojskovođa posle 500 godina zakačio srpsku zastavu na bedemu Tvrđave. Ljudi su se grlili i ljubili na ulicama jer je slavni grad Niš – oslobođen. Pre toga srpsko-turski rat je trajao od 1876 do 1878. godine. Gadne bitke su se vodile za Niš iz Aleksinca. Srpska u Ruska vojska potpomognuta ustanicima na čelu sa Nikolom Koletom Rašićem bespoštednu borbu je vodila za oslobođenjem Niša odnosno trenutku da se srpska zastava ponovo viori na Tvrđavi.

Todor Stanković koji je učestvovao u mnogim bojevima je nekoliko dana pre oslobođenja zavezanih očiju sproveden do Halil – paše kako bi tražio predaju grada u srpske ruke. To vreme je nosilo drugačije prilike tako da je njegova hrabrost nemerljiva jer je mogao da ostane bez glave. Uspeo je da dokaže Turcima da Srbi neće stati u borbama za Niš i general Milojko Lešjanin je sa vojskom ušao u Niš 29. decembra po starom kalendaru.

Čast da posle 500 godina pod Turcima, prvi pobode srpsku zastavu u Nišu dobio je Todor Stanković kome je to bila verovatno jedna od najvećih časti pored mnogih odlikovanja koje je dobio. Tako je i bilo.

I kada posle ove i ovakve priče narod dopusti da mu grad vode ljudi koji ama baš ništa ne osećaju za njega i dopuštaju da ova krpa visi na Tvrđavi, onda simbolično gledano, možda može da se kaže „da je narod i zaslužio to“. Da ne spominjem morone koji su je zakačili naopačke i zbog čega se Todor Stanković „prevrće“ u grobu, pitajući se za koga i za šta je ratovao.

Eto, to me stvarno mnogo boli. Neka samo zamene zastavu, ali samo nemoj da podižu kredit da bi je kupili.