Na današnji dan se obeležava 75 godina od zatvaranja zloglasnog logora na Crvenom Krstu u Nišu kroz koji je prošlo oko 30.000 zatočenika, a oko 10.000 je streljano u delu grada po imenu Bubanj.
Nebojša Ozimić, viši kustos u Narodnom muzeju u Nišu kaže da je tog 14. septembra streljano još 36 rodoiljuba, 10 žena i 16 muškaraca, a kasnije će uz pomoć nekadašnjih zatvorenika biti identifikovano 22 nesrećnih ljudi koji su život izgubili poslednjeg dana rada nacističkog logora za vreme Drugog svetskog rata.
Ozimić kao i njegova koleginica Ivana Gruden Milivojević su juče u nekoliko navrata pričali deci iz osnovnih škola o tom danu, ali i otkrili do sada nepoznate detalje o životu zatvorenika među kojima su bili komunisti. četnici, rodoljubi, običan narod…
Mnogi od današnjih potomaka mogu pronaći po imenima i slikama svoje pretke koji nisu imali sreće da poslednji dan rada logora budu pušteni na slobodu, nego streljani.
U svom radu Ozimić piše da je kroz logor na Crvenom krstu za četiri godine(od septembra 1941) prošlo je oko 30000 zatočenika.
Pred kraj rata Nemci, u želji da se što pre povuku i unište tragove svojih zlodela pre povlačenja iz Niša formiraju posebnu jedinicu koja po Srbiji spaljuje telesne ostatke streljanih. Početkom septembra u Nišu su rasformirani zatvori u Kaznenom domu i Specijalnoj policiji tako da preostaju još jedino zatvorenici smešteni u logoru. Već 13. septembra uništena je kompletna arhiva logora, a dan kasnije veći broj logoraša je pušten na slobodu – poslednju grupu streljanih činilo je 36 logoraša – priča Ozimić i kaže da je već narednog dana logor bio pust, prazan.
Septembra 1941. godine Feldkomandantura 809 je formirala koncentracioni logor na Crvenom krstu u Nišu (Das Anhalter lager – Nish) kao prihvatno mesto za zarobljene ustanike i Jevreje. Za logor je uzeta zgrada magacina vojne opreme koji je bio u sastavu konjičkog puka “Obilić“ bivše jugoslovenske vojske. Kasarna se nalazila nedaleko od železničke stanice Crveni krst pa je i sam logor nezvanično nazvan logor na Crvenom krstu. Ovaj logor i stratište na Bubnju koji je organizovao šef Gestapoa u Nišu SS kapetan Hamer bio je neposredno potčinjen zapovedniku SIPO i SD, pukovniku Šeferu.
Avgusta 1944.godine grupa od 50 logoraša, koji su u logor dopremljeni par dana ranije iz Kazneno popravnog doma, prebačena je na Bubanj i streljana. To je bila poslednja grupa nacističkih žrtava streljanih na Bubnju.
Radi brzog i efikasnog uništenja tragova zločina, Nemci su u proleće 1943. godine planirali izgradnju krematorijuma u sastavu logora na Starom Sajmištu. Ipak, do izgradnje krematorijuma nije došlo pa se moralo pribeći drugačijem rešenju pitanja kako najlakše i najbrže uništiti tela streljanih i ugušenih na stratištima širom okupirane Srbije.
Formiranje specijalnog odreda za uklanjanje leševa
U novembru 1943. godine u Beogradu, priča istoričar Ozimić, su komandant policije i službe bezbednosti za Srbiju SS pukovnik Emanuel Šefer i komandant Glavne uprave državne bezbednosti Trećeg rajha formirali 1052. specijalni odred policije i službe bezbednosti sa zadatkom da u najvećoj tajnosti ukloni tragove masovnih zločina nemačke okupacione uprave u Beogradu, a zatim i u drugim gradovima i mestima.
Specijalni odred se sastojao od Štaba, jedne policijske čete i čete zatvorenika. Na čelu štaba nalazilo se dotadaši načelnik IV odseka nemačke tajne policije (Gestapoa) Operativne grupe policije i službe bezbednosti za Srbiju SS major Bruno Zatler . Sačinjavalo ga je još 12 pripadnika nemačke tajne policije iz Operativne grupe odreda za Srbiju iz Beograda i iz Glavne uprave Bezbednosti iz Berlina na čelu sa kriminalističkim inspektorom Vilhelmom Templom. U radne čete ulazili su logoraši i zatvorenici iz Beograda. Osim što su korišćeni za iskopavanje i spaljivanje leševa, korišćeni su i prilikom raščišćavanja ruševina od savezničkog bombardovanja, vađenja neeksplodiranih bombi i za radove na Dunavu.
U Nišu je iz Beograda od marta do kraja jula 1944. godine stiglo u tri grupe 100 zatvorenika iz logora na Banjici, logora na Sajmištu i iz policijskih zatvora. Zatvorenici su ulazili u sastav Specijalne radne komande (1005) i imali su zadatak da u prisustvu Nemaca unište njihove tragove zločina počinjenih u Nišu za vreme okupacije. Prvu grupu od 15 zatvorenika činili su zarobljeni pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVUO) koji su februara 1944. godine zarobljeni u Šumadiji. Nakon obavljenog posla svi su bili streljani. Drugu i treću grupu činili su zarobljeni pripadnici i saradnici Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP-a) iz južne Srbije, najviše iz leskovačkog sreza, koji su zarobljeni i uhapšeni u bugarsko-nemačkoj akciji, takođe u februaru 1944. godine.
Na Bubnju su na uništavanju tragova nacističkog zločina radili zatvorenici koji su čuvani i hranjeni u niškom koncentracionom logoru odakle su ih nacisti svakog dana odvozili kamionima na rad. Tu su brojali svoje poslednje dane. Mali broj niških logoraša je bilo odvođeno na isti posao. Najviše je bilo zarobljenih Italijana koji su na kraju bili ubijeni i spaljeni.
Lomača za spaljivanje leševa
Jedan od preživelih logoraša, objašnjava Ozimić, koji je na Bubnju posluživao nemačke podoficire prilikom krvavog posla, seća se da je za kremaciju iskopanih leševa bila konstruisana lomača sa betonskim stubovima visine jedan i po metar i da je ista prethodno doterana vozom iz Beograda.
Na ovim stubovima pričvršćene su čelične rešetke a na njih su stavljane cepanice premazane smolom i katranom. Na ove cepanice pre nego što se palila vatra bacalo se od 250 do 300 iskopanih i izvađenih leševa. Kremacija je vrlo kratko trajala. Čim bi se završilo sa jednom grupom stavljane su nove cepanice i bacali novi leševi. Preko zatrpanih jama, iz kojih su vađeni leševi, sejana je trava, a mali tenk-guseničar je poravnjavao površine. Svaka ubijena osoba odmah je kremirana. Radna grupa na Bubnju čuvana je u maloj baraci u kojoj je bila puštena struja tako da je svako bekstvo bilo onemogućeno – ispričao je kasnije ovaj logoraš.
Dobijeni pepeo je sitnjen i prosejavan. Kriminalistički sekretari bi ga na licu mesta pregledali i sve plemenite metale slagali u posebne sanduke. Sanduci su pakovani i odnošeni u Berlin u Kriminalističko-tehnički institut RHSA . Isti institut je bio glavno sabiralište za zlatne proteze, okvire za naočare, prstenje, satove i druge dragocenosti, koje su na ovaj i slične načine oduzete od zatvorenika i streljanih ljudi.
U logoru nije bio jedan nego dva bega zatvorenika
Logor na Crvenom krstu je poznat u evropskim čitankama zato što se 12. februara 1942. godine zbio herojski čin zatvorenika koji su goloruki krenuli na Nemce. Preko žica je pobeglo 105 zatvorenika, a to se beleži kao prvi kolektivni zbeg u porobljenoj Evropi iz nekog logora. malo ko je zna da se u ovom logoru dogodio još jedan zbeg, a o tome Ozimić govori:
Događaji s kraja avgusta i početka septembra verno ilustruju stanje u Nišu u ovom periodu. Sumnjajući da će partizani pokušati da oslobode kažnjenike Kaznenog zavoda, Nemci krajem avgusta puštaju na slobodu 60 bolesnih i iznemoglih a 1.septembra prebacuju u logor oko 200 zatvorenika. Već narednog, 2. septembra za vreme savezničkog bombardovanja Niša, iskoristivši paniku Nemaca iz zatvora Specijalne policije pobeglo je 150 zatvorenika. Preostali zatvorenici Specijalne policije i Kaznenog zavoda pušteni su 9. septembra 1944.godine. Na taj način ovi zatvori su ugašeni i bio je aktivan još jedino logor – objašnjava Ozimić.
Rasformiranje logora 14.septembra 1944. i poslednje žrtve
Prema svedočenju preživelih logoraša očevidaca ,Nemci su 13.septembra 1944. odvojili jednu grupu logoraša koji su bili angažovani na radu u kartoteci i na evidencijama i streljali ih narednog dana. Na poslovima vođenja kartoteke radila je Mila Đorđević, student ekonomije koja je pre rata stažirala u Hipotekarnoj banci. Budući da je bila dobar poznavalac nemačkog jezika služila je kao tumač i prevodilac na logoru.
Od ranog jutra 13.septembra logoraši su, po naređenju Nemaca, radili na uklanjanju tragova gestapovskih zločina. Dokumentacija logora je paljena sa garderobom koja je bila uredno spakovana na tavanu logora, čekajući transport za Berlin. Odeća je spaljena jednim delom u zgradi, u prostoriji 4m h 4m a jednim u rupi koja je služila za bacanje smeća a nalazila se u neposrednoj blizini tuševa. Opisujući spaljivanje odeće u zatvorenoj prostoriji Mitić da je “nastao takav dim da se ništa nije videlo“. Po završenju paljenja odeće i obuće, organizovano je paljenje arhive. Ovaj posao logoraši su radili sa podignutom glavom u vis. Kada je celokupna dokumentacija spaljena, logoraši su vraćeni u zgradu. Među svima je vladalo ubeđenje da će sutradan biti streljani, veli Ozimić.
On kaže da su u rano jutro 14.septembra 1944.godine ispred logorske zgrade su izvedeni svi logoraši.
Najpre su se Nemci razračunali sa svojim dezerterima koji nisu želeli da se bore ovde tražeći da budu prebačeni u Vojvodinu da brane svoje porodice. Prema kazivanju Vlajka Mitića bili su divljački tučeni čime im je jasno stavljeno do znanja da nedisciplina, koja je očigledno uzela maha, neće biti tolerisana. Kada su krenuli sa prozivanjem ostalih logoraša, Nemci su naredili preostalim, neprozvanim logorašima da se vrate u zgradu u sobu broj 12. Imajući u vidu da je prozivanje do toga dana uvek značilo određivanje onih koji će toga dana biti streljani počelo je tiho opraštanje koje je prekinula naredba da ova grupa od 60 ljudi ide do zgrade logorske uprave gde su im vraćene stvari u kojima su bili kada su dovedeni u logor – pojašnjava ovaj istoričar.
On kaže da mnogi nisu poverovali kada su čuli naredbu glavnokomandujućeg da napuste logor, niti su znali šta da rade kada su izašli na put ispred njega:
Kada smo se već našli van kapije logora, odnosno kada smo bili iz logora na 30 metara prema putu, onda tek nismo znali šta treba da radimo. Nas je tada zahvatila jedna histerija i panika“, reči su jednog od logoraša.
Napuštajući logorski kompleks, logoraši su čuli vrisku. Čuo se jauk i zapomaganje braće Slobodana i Darka Radmana i onih koji su ostali. Oni su ujedno činili poslednju grupu koja će biti streljana. Njihova otežavajuća okolnost bila je što su po prirodi posla imali više saznanja o događanjima unutar logora od ostalih što ih je svrstavalo među nepodobne svedoke.
Sa streljanjem je započeto već u 9 sati pre podne 14. septembra 1944. tako što su nacisti izvodili jednog po jednog logoraša i pucnjima iz revolvera u potiljak ubijali ih u krateru nastalom eksplozijom avionske bombe. Tako je skončalo 36 logoraša, 10 žena i 26 muškaraca. Nakon egzekucije leševi su poliveni krečom i zatrpani. Prilikom ekshumacije novembra 1944. leševi su bili toliko unakaženi od krečnog mleka da je mali broj streljanih mogao da bude identifikovan – kaže Ozimić.
On kaže da su zahvaljujući podacima preživelih logoraša utvrđena su imena za 22 lica streljanih tog dana dok ostali nisu identifikovani. Pronađeni su ostaci zatvorenika po imenima Darko Radman, Slobodan Radman, Milja Kalanović, Mirjana Mila Đorđević, Nadežda Kalezić, Dr Aleksandar Stokić, Radivoje Tanasković Raka, Darinka Spasić, Stojanka Ristić Cana, Vera Mladenović Đokić, Olga Bogdanović, Ljiljana Živković, Čedomir Janković Ćora, Uroš Stanković, Vlajko Stojanović Laka, Vukašin Jajičanin, Svetozar Miljković Toza, Abedin Demirović, Borivoje S.Mladenović, Radoje Čupić, Radoš Todorović i Živojin Dragojlović Boban.
Istog dana, nakon egzekucija, likvidiran je logor na Crvenom krstu i već sutradan je bio sablasno prazan. Vojnici, podoficiri i oficiri koji su obezbeđivali koncentracioni logor ili se u njemu nalazili kao policijski personal, svrstani su po njegovom rasformiranju u sastav SS jedinica. Komandant logora i šef niškog Gestapoa Erih Vineke dodeljen je štabu 13. SS puka, koji je pritom bio deo borbene grupe „Vigand“, kao isledni oficir, s obzirom da je u civilstvu bio pravnik. Isti je bio slučaj i sa brojnim niškim folksdojčerima. Svi su se priključili nemačkim snagama i kasnije se s njima povlačili iz Srbije . Mesec dana nakon streljanja poslednje grupe logoraša, u Niš su pobednički ušle združene jedinice Crvene armije , Otečestvenofrontovske armije i 22. korpusa NOVJ.
Priredio: Istoričar Nebojša Ozimić/ M.S.
foto: Narodni muzej Niš, facebook