Valjalo bi da se, s vremena na vreme, podsetimo šta u našem životu znače neke sitnice. Koliko je, zapravo, nešto u našem životu važno premeriti ponovo merom srca. Preispitati sebe jesmo li se u nečemu promenili (a znamo da svakako jesmo) i je li to na bolje u kvalitativnom smislu. Podsetiti sebe da život mora da ima smisao jer ga to životom čini. Šta nam danas znače ona dva plava oka iz druge klupe do vrata i sve one dogodovštine iz školskih klupa? To je na neki nevidljivi i teško dokučivi način od nas pravilo ljude.
Ajvar na kriški hleba, jurnjava po bedemu, tiskanje u redu za premijerno prikazivanje filma “Lovac na jelene“. Ako si hteo da zaradiš novac, bilo je potrebno samo uzeti oveću kesu i brati cvet kamilice – to kasnije lepo prodaš apoteci i, da vidiš, imaš za nekoliko desetina izlazaka.
Život nam je satkan od različitih uspomena. Srećom po nas, mozak eliminiše sve ono što je stresno po nas – zato rđave uspomene brzo blede i od njih ostane tek fleka sećanja koja se nazire kroz gustu maglu…Umirali su oko nas, mnoge smo rastanke jedva odbolovali a za par njih bili ubeđeni da ih nećemo preživeti. Pa eto nas…Malo ulubljeni i ogrubeli, hodamo majkom Zemljom svesni da se zaista malo stvari zaista promenilo:
i dalje iz istog razloga slušamo “Queen“, “Smak“,“Kerber“, Ibricu Jusića
i dalje iz istog razloga volimo filmove “ Bilo jednom u Americi“, “Most“, “Sjećaš li se Dolly Bell“, “ Kabare“…
…i dalje nam nova imena sve manje znače.
Treba još jednom preispitati život.