Zemunac na jugu: Ako ne vidiš Niš, jedan deo života smatraj izgubljenim

Svuda pođoh, a u Niš tek sada dođoh. Bilo je potrebno da prođe 31 leto da ja vidim Niš. I da mi je neko pre 7 dana pričao da ako to ne učinim ne vredi živeti – smatrao bih ga ili lokal patriotom ili nekim ko nije ko ja putovao od Toršavna, Tromsa, Gjumrija (za ovaj poslednji se kladim da sad tražite na guglu gde je) ili velikih metropola Pariza, Londona i slično. Možda bih onda odozgo gledao Niš i razmišljao, e baš sam se zajeb… Ček, ček, već vidim komentare „Koliko je ovaj para dobio za ovo“. Ništa! Nije ovo klasično hvaljenje plaćeno nekim novcem, biće mesta i da se kudi. Čistoća, ljudi, pa zar mora tako, videćete pomenuću je nekoliko puta jer ona kvari utisak o Nišu. Ali, što bi rekao Đoka Balašević: „Samo lepo i možeš ružiti“.

Prvi utisak nakon izlaska iz autobusa u Nišu je bio gde sada. Kao košnica taj petak oko autobuske stanice. Još usput i pijaca. Pronalazim brzo taksi i prvo veliko iznenađenje. Veoma prijatan automobil, wi-fi u njemu i jasno ofarbano vozilo. Dobro, vozač raspoložen kao da mu neko ceo život gazi po kurjim očima, ali ne možeš sve. Vožnja, za beogradske standarde, džabe – 200 dinara, doduše nije bilo daleko, ali opet… Ostavljamo bakšiš, koji je četvrtina vožnje i odlazimo u hotel. Ubedljivo najgore iskustvo. Lažna reklama na bukingu, smeštaj u barake koje izgledaju kao da je neko samo čekao kada će biologija uzeti pod svoje prethodne stanare, a onda od naslednika uzeti te straćarice po bagatelnoj ceni. No, ovde smo zbog zadatka, takođe novinarskog, a dovoljno je što krevet ne propada i krov ne prokišnjava. Ostalo ćemo sve zanemariti.

Okolina Čaira i predivni park oduzimaju dah. Dok radimo intervju sa trenerom Radničkog, prosto nemamo osećaj da smo tu poslom, već uživamo u prijateljskom ćaskanju. Cene su još jednom iznenađenje, jer su daleko ispod ovdašnjih, a usput nas iznenađuje i ljubaznost osoblja.

Nakon još jednog poslovnog zadatka sledi dnevno upoznavanje grada. Utisak na mene ostavlja živost, a zatim i hrana. Lokalni gril na putu ka Ćele kuli nas ostavlja bez daha ukusom punjene pljeskavice, brzinom kojom je pripremljena i cenom. Ali ponovo higijena zadaje udarac lepoti hrane. Prazna plastična ambalaža bačena u fontanu koja tu stoji bez da je neko uznemirava i skloni baš narušava ugled mesta. Niko od radnika ni ne pomišlja da je ukloni. Zaista šteta, da smo razmaženi Evropljani verovatno bismo sada ovome posvetili mnogo više pažnje, ali…

Kod Ćele kule, jednog od najvažnijih spomenika o stradanju za slobodu naroda na ovim prostorima ljubazno smo čekali 10 minuta da kupimo kartu, ali pošto radnika nije bilo, ušli smo i bez karte. Unutra ako zanemarite graju ekskurzije koja je tu, kao da možete osetiti tu tišinu. Ona je nekako jača nego što bi možda vodič, preko potreban ovoj ustanovi, mogao da vam ispriča. Gledajući te ljudske kosture kao opomenu za buduće generacije, kako onih koji žele da napadnu, tako i onih koji budu branili ovu zemlju i grad, udaljavamo se, srećni što smo bili na tako veličanstvenom mestu.

U gradu je i trofej Lige šampiona pa je gužva u samom centru koji odiše lepotom. Prelepi izlozi, mame pogled, ali cene ovde nisu više „južnjačke“. Ne možemo da se načudimo kako je ista cena u butiku kao u Beogradu, a razlika u plati nekoliko desetina hiljada dinara?! Uzalud lepota, ako zuje prazni i čekaju gastose da se pokažu lokalnom stanovništvu vođeni onim što veći znak na majici to veći standard.

Odlazimo do lokane tvrđave, na putu zaobilazimo razne džidža-bidže posute po pešačkoj zoni i prodavce koji su tu očigledno mukom. Nije to mesto ni za njih, ali ni za grad. Šok na tvrđavi je bio ogroman. Ta građevina, bez guglanja sigurno stara preko 250 godina, je unakažena grafitima. Spolja nije, ali kao kada birate muža ili ženu, gledate i da unutra valja. A ovde je neko rešio da grafitima ovekoveči ljubav prema devojci/dečku, mržnju prema vlasti bivšoj/sadašnjoj, navijačku pripadnost.. Grozno. Ali još tužnije je što se niko nije setio da uloži novac u skidanje tih grafita sa kulturno-istorijskog spomenika. Nije to skupo, a samo je potrebna volja.

Noćni život Niša je sjajan, čak i sa nepozvanim gostima u vidu policijske racije. Nalazimo se u kafani o kojoj smo čuli sve najbolje, gde je hrana jeftina, alkohol i ne baš, ali atmosfera je na pravom južnjačkom nivou. Dobro, bilo je potrebno malo „zagrevanja“. Poštenje konobara izvrsno, za razliku od mnogih mesta u Beogradu gde ćete često imati ture koje niste naručivali (Lično bio svedok kada je drugu, medicinski alergičnom na alkohol, donet račun za tri votke), ovde će se konobar truditi da pošteno odradi posao. Spomenuli smo lokalne pripadnike javnog reda i mira, kojima je bilo izgleda dosadno pa su svratili i ostali taman toliko da uguše atmosferu.

Dan posle sledi još jedno neprijatno iznenađenje u verovatno bivšem gerijatrijskom domu sada nazvanom iz milošte Hotel. Iako je izlazak u 12 sati, neko nam provaljuje u kućerak i sa lažnim kezom saopštava da u 10.30 časova moramo da napustimo hotel jer su stigli novi gosti?! Na naše ubeđivanje da je rečeno da je u 12 sati izlazak, samo odmahuje glavom i govori kako mora da se očisti.

Neće nam ni to pokvariti utisak o Nišu. Odlazimo u lokalni restoran na doručak, kafu i spremamo se da se pozdravimo sa Nišom. Od taksija se i dalje ne odvajamo i komentarišemo da se sa beogradskom platom komotno može živeti bez auta u Nišu, vozeći se samo taksijem. Hrana je ponovo izvrsna. Odlazimo šetnjom kroz deo grada koji nije centar da uzmemo kartu, ali ponovo viđamo veliki problem sa higijenom. Đubre je razbacano svuda, nekome je čak i Nišava delovala kao pogodno mesto da baci majicu, kese i slično. Na stanici se ne može kupiti karta osim za lokalnog prevoznika saznajemo tek posle 20 minuta provedenih u redu. Od tri-četiri šaltera radio je samo jedan, dok su na ostalima uredno ljudi čavrljali ne mareći za putnike.

Na kraju smo seli u kafić na obali Nišave i uživali u najboljoj usluzi. Ljubaznost konobara, odlično napravljenoj kafi, ceđenoj i slično.

Ovde bi trebalo sada staviti zaključak, ali on se stavlja samo kada je nešto završeno. A Niš i ovaj Zemunac koji je ispisao ove redove će se družiti još mnogo puta. Zbog divnih ljudi koje je upoznao, predivne hrane, ali i nade da će grad biti još čistiji i lepši kada se vidimo ponovo.