[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Marijana Marković
Dugo je trebalo umivenim radikalima da otkriju šta stoji iza njihovih navodnih proevropskih težnji.
Sada je već potpuno jasno, možeš čoveka iz radikala, al’ radikala iz čoveka nikad.
Poigrali se malo liberala godinu i po dana, a onda je veštačka popularnost velikog vezira počela da nestaje srazmernom brzinom kojom je stvarana.
Široke narodne mase zaslepljene nekavim fiktivim borbama protiv korupcije i kriminala, polako su počele da otvaraju oči i shvatile da se to suđenje Miškoviću ipak ne jede.
Probudili su se i članovi stranke uljuljkani navodnim visokim rejtingom svog predsednika i počeli da vade tešku, radikalsku artiljeriju. Prvo su raspisani izbori za 16. mart (raspisali bi ih oni i za sutra da su mogli), da se dograbi još malo vlasti, jer sad je poslednja šansa, a onda se krenulo u predizbornu kapmpanju.
I dok sam na TV-u gledala prvog potpredsednika kako na ivici suza sa teškim bolom u glasu obaveštava građane kako počinje najprljavija kampanja protiv njega ikada viđena, pitala sam se može li bednije. Ubrzo sam dobila odgovor-može. Kad ostaviš radikalsku retoriku i njima svojstvenu prostačku patetiku, a na to dodaš i sitnu decu u smrtnoj opasnosti dobiješ tačan recept za predizbornu, naprednu kampanju.
Ovog puta krenuli su najniže, a obraz i stid su ostavili negde za sobom. Tako smo imali priliku da vidimo srpskog Čaka Norisa, super Vučaru, kako ne mareći za smetove i orkane, nosi neko, on kaže, uplakano dete. Videli smo kako se otima za njega sa spasiocima, videli smo ga kako posrće i pada, dok mu kosa viori na panonskom vetru.
I sve bi to ostalo na nivou komedije, o kojoj bi se govorili dva dana, da uspavani radikal u Vučari nije počeo opet da ga obuzima. Vučara se dekompenzovao. Video kako lako kontroliše štampane medije, pa pomislio da može isto i sa elektronskim. Krenuo čovek da ubije internet. Uz pomoć nekakve bugarske firme, a na ime zloupotrebe fiktivnih autorskih prava Alek je redom uklanjao sa interneta sve snimke herojskog podviga kojima su dodati satirični komentari.
Kako na dnu srpke Pandorine kutije nije nada, nego inat, koji je jedino što nas i dalje pokreće, društvene mreže su ubrzo bile preplavljene pomenutim snimkom. Pa, nemoguće je da su toliko glupi, pomislio bi čovek.
Neverovatno je da Cenzor stvarno misli da on i jedna bugarska firma za samo jedan dan mogu da od Srbije naprave Severnu Koreju, premda razlika nije toliko velika.
Zaista sam u jednom trenutku bila ubeđena da cenzuru vrše stranke opozicije da bi diskreditovale vlast. U to sam verovala, jer sam naravno potcenila glupost marketing tima stranke. Napredni aktivisti su, naime, počeli javno da se hvale brzinom kojom su snimke uklanjali sa globalne mreže.
Za to vreme narod tupo bleji, pa opet nikom ništa. Pa, dokle, bre? Iskreno poželim da izađem na ulicu i da slučajne prolaznike hvatam za revere i drmusam, derem im se u facu, a onda ih polijem kofom hladne vode. Pa, ljudi, ograničavanje slobode informisanja je krivično delo. Ako se ovakva cenzura dešava za najbenignije stvari, šta da očekujemo kad se desi nešto krupnije?
Zar vi zaista ne vidite u kakvom smo se mulju našli? Pa, ako vidite, pobogu, dajte da uradimo nešto, pa da se vadimo kako umemo i znamo. Krećemo se blatnjavim putem ka medijskom mraku, policijskoj državi i lepoj majčinoj, sa usputim svraćanjem na biračko mesto.
Mi nismo ovce, nećemo baš sve što nam se plasira da progutamo, nismo letargični, ne spavamo i još uvek, kako-tako postojimo. Šesnaestog marta ne nagrađujemo, nego kažnjavamo. Moramo da se vidimo na izborima. Građanin je prisutan.