[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Milorad Doderović
Redakcija niškog dnevnika „Narodne novine“ usudila se da u fazi najranijih srpskih demokratskih radova u sali svog pres centra bude domaćin prvog i izuzetno reprezentativnog skupa budućih čelnika srpske opozicije i osnivača Demokratske stranke među kojima su bili Dragoljub Mićunović, Kosta Čavoški, Desimir Tošić, Ljubomir Tadić i drugi. Tadašnja glavna i odgovorna urednica niškog dnevnika, Ivanka Kosanić, bila je zbog ovog skupa na ribanju u tadašnjem partijskom komitetu, a fotoreporteri su zabeležili da su opozicioni lideri sedeli ispod velike Titove slike okačene na zidu iza njihovih leđa.
Radilo se o originalnom Titovom portretu povećeg formata, koji je u tehnici ulje na platnu svojevremeno uradio bosanski slikar Ismet Mujezinović, prlikom Titovih kolektivnih poziranja najboljim jugoslovenskim slikarima u Tuzli i Bugojnu sedamdesetih godina.
Niko inače ne zna kako se taj Titov portret našao u „Narodnim novinama“, kao što nije poznato i kako je kasnije nestao iz ove redakcije. Istoričari umetnosti su govorili da se radi o vrednom slikarskom delu koje je očigledno završilo u nekoj privatnoj kolekciji.
Titov portret je inače još neko vreme pre nestanka iz redakcije „Narodnih“ jedno vreme i dalje visio u pres centru ovih novina, ali su ga „nepoznati počinioci“ (inače poznati autoru ovih redova) često skidali sa zida i sklanjali iza jednog ormana. Zbog takvih „incidenata“ slika je odatle sklonjena i jedno vreme je „visila“ u kancelariji glavnog i odgovornog urednika gde je poslednji put i viđana pre misterioznog nestanka. Na zidu pres centra je, posle te „blage i diskretne premetačine“ jedno vreme stajao „goli esker“, koji je vremenom dočekao da na njemu „visi“ nova, pogađate verovatno, slika Slobodana Miloševića.
Ove moje impresije o ekserima i slikama nastavljene su u trenutku kada je u velikoj reprezentativnoj sali SK, kasnije SPS-a, u ulici Nade Tomić, pomalo neočekivano sklonjena Titova slika umesto koje je ali ne zadugo stajao samo „goli esker“ sa „prašnjavim tragom“.
To je bilo vreme kada sam još radio u „Narodnim novinama“ i već pomenuta glavna urednica, Ivanka Kosanić, bez pardona je u rubrici kraćih komentatorskih kolumni na prvoj strani lista pustila moj tekst pod naslovom „Slike koje se ljuljaju“.
Ja sam u tom tekstu pored ostalog zajedljivo „primetio“ da u velikoj sali SPS-a više nema Titove slike, ali da niko nije sa njom sklonio i esker.
Prognozirao sam da taj ekser verovatno čeka neku novu sliku, a lako sam pogodio i koju. Ubrzo je na tom ekseru visio portret Slobodana Miloševića, još veći i dominantniji od Titovog čak.
Moji insajderi iz SPS-a su mi tada dojavili da je majstorima sugerisano da pojačaju i dodatno učvrste esker na kojem će umesto Tita „visiti“ Milošević, da slika, kojim slučajem, iznenada ne tresne sa zida jer je bila „ohoho formata“!
A to bi već mogla biti i nezgodna, pa čak „od unutrašnjih neprijatelja i namerno režirana“ simbolika ili proročanstvo sudbine velikog srpskog vođe, a verovatno i kraj karijere za tadašnje čelnike niškog SPS-a.
Sloba je dakle, koliko mi je poznato naročito u ovom gradu bio maksimalno učrvršćen ta tom ekseru.
Kada sam u godinama koje su sledile, opet kao izveštač „Narodnih novina“ u beogradskom Sava centru pratio gotovo sve kongrese i izborne skupštine stranaka opozicije, našao sam se i na jednom kongresu SPO-a, koji je zajedno sa svojim liderom Vukom Draškovićem tada bio na vrhuncu političke moći, načelu tadašnje koalicije DEPOS.
Posle prvog plenarnog zasedanja uspeo sam da prevarim stranačko obezbeđenje i da se u popodnevnim satima nađem na delu kongresa koji je bio zatvoren za novinare.Na reveru sam nosio propusnicu koju sam prethodno pozajmio od jednog niškog delegate SPO-a koji mi je u holu rekao da će tog popodneva otići u šoping po gradu i u obilazak tetke negde na Novom Beogradu.
Za svaki slučaj seo sam negde u sredinu među delegate i slušao Vuka Draškovića kako više puta poručuje svojim pristalicama da izbegnu idolatriju prema svojim političkim liderima pa i njemu lično, jer ih oni, „dokle god su u životu, mogu u nečemu grdno izneveriti i razočarati“!
Te i druge Vukove reči prekidane su dugim aplauzima tokom kojih su delegati SPO-a kao po komandi ustajali. Ja sam, sedeći među njima rizikovao da mi neko u nekom trenutku ne zvekne čvrgu što i ja ne ustajem da aplaudiram Vuku.
Pogotovu što nosim delegatsku plastificiranu akreditaciju.
Srećom, to se nije desilo. Delegati, među kojima sam sedeo, bili su, dobro se sećam, iz Jagodine. Samo su me u jednom trenutku upitali odakle sam, i kada sam rekao da sam iz Niša, prvo pitanje je bilo: „Jeli bre, ko je taj socijalista Mile Ilić“! A onda su me usred kongresa poslužili dobrom domaćom kobasicom sušenicama i pogačom.
Dalje, sećam se da je na tom zatvorenom delu kongresa SPO-a Matija Bećković, kao gost, žestoko kritikovao Draškovića, između ostalog i porukom da će imati još posla oko rušenja Miloševića, i da se prerano ne raduju kako su pri kraju posla, i kako su već „omastili brk od pasulja koji još nije skuvan“! A onda je Bećković, uz obrazloženje da je pod teškim gripom, otišao iz sale. Vuk mu je naknadno replicirao rečenicom – „Ja i Matija sa drugačijeg brda gledamo na Srbiju“! Onda su sledile i žestoke replike na račun činjenice da je Drašković za predsednika Izvršnog odbora stranke predložio tadašnjeg saborca Milana Komnenića, koji inače po broju glasova nije ušao ni u sastav Predsedništva stranke.
Ta zatvorena sedica bila je puna žustrih polemika koje su upozoravale da u redovima Vukove stranke nešto nije u redu. Naravno, dvoranom je dominirao veliki portret stranačkog lidera i uvek bi ubedljiva većina uz obavezno ustajanje, frenetično aplaudirala svakoj Vukovoj reči i poruci.
Po završetku kongresa, na prvoj konferenciji za novinare Draškovića i novoizabranog rukovodstva, prvi sam se javio da podsetim Vuka na reči da od lidera ne smeju da prave idole „jer ih uvek za života mogu u nečemu i nekada razočarati i izneveriti“, ali da posle takvih poruka ni u jednom trenutku nije reagovao na vrlo izraženu idolatrijsku ikonografiju čitavog kongresa i preterano aplaudiranje i ovacije većine delegata na svaku njegovu reč. Vešto je izbegao odgovor na moje pitanje i prebacio priču na drugi teren, pored ostalog i o tome kako će se verovatno kandidovati za predsednika Srbije.
Ređale su se decenije mog praćenja političkog života u Srbiji, pa i višegodišnjeg izveštavanja sa sednica republičkog i saveznog parlamenta. Česti su bili i moji boravci u stranačkim sedištima gde sam radio intervjue sa gotovo svim najznačajnijim političkim liderima sa srpske i jugoslovenske političke scene. I uvek bi mi u stranačkim kancelarijama parali oči ekseri na kojima su visile slike aktuelnih lidera, pa onda svuda redom po hodnicima i doduše jedino još ne i u toaletima.
Naravno, vremenom sam primećivao da se na tim ekserima pojedine slike menjaju i da mi to dosta liči na ranije već viđanu ikonografiju i idolatriju.
Kada je pokojni Zoran Đinđić u pitanju, koji mi inače nikada, pa ni u najvećim gužvama tokom zasedanja parlamenta, nije odbijao zahteve za intervju ili ekskluzivnu izjavu za novine za koje sam radio, ili za srpski program australijskog državnog SBS radija čiji sam dopisnik iz Srbije od 1994. godine do danas, zapažao sam da su posle njegove tragične smrti u lokalnim stranačkim sedištima DS-a uz njegove portrete dodavani i portreti njegovih naslednika na čelu DS-a ili lokalnih lidera ove stranke.
Ti ljudi ničim nisu bili dorasli da se ravnopravno sa njim nađu tu gde su ih njegove „demokrate“ dodatno postavljale na novoukucavanim ekserima.
Eksera i slika koje se na njima postavljaju, ljuljaju i smenjuju setio sam se i ovih dana, kada u pojedinim stranačkim sedištima vladajuće koalicije vidim kako postojano kano klisurine i u idolatrijskom tiražu i formatima vise slike naših novih političkih lidera popaljenih do rezona „država to sam ja“, a da ćete mi „to potvrditi očekujem od naroda i na narednim izborima“.
Istovremeno, pitam se šta će biti sa slikama koje su do ovih dana stajale u prostorijama, pre svega, Demokratske stranke, koja se očigledno cepa po svim šavovima!
Licemerje ide dotle da se neću iznenaditi ako neki novi preostali lideri u toj stranci iznad radnih stolova svojih stranačkih kancelarija pored portreta Zorana Đinđića zakucaju slike nekih novih „demokrata“, pa i svoje lično, verujući da su jedini autentični sledbenici u čuvari Đinđićevog lika i dela. A sklon sam da verujem da bi se Zoran, kada bi mogao to da vidi, u grobu prevrnuo, ako već nije!
Jer, obrukali su ga, skroz na skroz, sve uz patetično zaklinjanje u njega i njegovo delo! Po mom dobronamernom rezonu, najpametnije bi im bilo da na zidovima ostave samo slike Zorana Đinđića, kako bi ih makar povremeno opominjale, da stranku koju je on stvorio ne upropaste i ne pocepaju na frakcije skroz na skroz, tako da posle martovskih izbora čak možda u srpskom parlamentu ne bude više predstavnika DS-a!?
A što se tiče „glavnih igrača“, dva oka u istoj glavi iz još uvek aktuelne vladajuće koalicije, koji veruju da će posle 16.marta i vanrednih parlamentarnih izbora svoje portrete „još čvršće zakovati“ na stranačkim i državnim zidovima, njima šaljem dve poruke.
Prvu: da „ništa nije tako neverno kao ljubav naroda“ i drugu: da „nijedan ekser na kojem vise slike srpskih političkih lidera nije toliko čvrst da ne može biti skinut sa zida! Uostalom, sve više građana živi na ivici gladi i bede i radije bi za dva sendviča menjali dve EU i sve druge priče o budućem blagostanju kojima njihov trbuh ne veruje!
I da! Ovo moje sećanje na slike i eksere koje naše političare „drže“ već decenijama (ali nikad dovoljno pouzdano) završim najkraćim srpskim političkim vicem koji je na žalost aktuelan već decenijama, a koji glasi kao i onomatopeja pljuvanja: „Plju“!!!