Kada jedan bend krene iz mračnih dubina kluba Feedback u Nišu, a za nekoliko godina dođe do toga da snima album u Bristolu, onda i nije toliko čudo što se, posle tridesetak godina, dešava da neke Nišlije uspeju da napune salu u Beogradu, kao što je Amerikana.
Sve vreme je količina poštovanja koju Beograđani imaju prema ovom bendu bila i jasna i na jednom nivou na koji, moram reći, nisam navikao. Uglavnom to je bilo samo jedno od prijatnih iznenađenja. Drugo prijatno iznenađenje je da je koncert u Srbiji počeo na vreme! I kad kažem „na vreme“, mislim baš na vreme. I tako i treba, a dobar deo publike je u 22h, kada je najavljen početak koncerta, već bio zauzeo svoja mesta na stolicama koje su bile postavljene u sali, što je, pak, još jedno iznenađenje. Osim benda, i publika je ispoštovala vreme, što je za svaku pohvalu i generalno je nešto što Srbiji fali.
Koncert je otvorio ekscentrični duo Howling Owl, koji sam imao čast da tada prvi put čujem što uživo, što uopšte. Prvi i najbitniji utisak mi je bio da je to sjajan izbor za predgrupu, jer je muzika na momente veoma srodna Eyotovoj, ali sa par veoma bitnih razlika. Prva i najočiglednija je da Howling Owl ima vokal. A vokal? Pa ono je Bjork, nije vokal! Evija Vēbere, kako je curi koja peva ime, ima strašno zanimljiv i čas nežan, čas pomalo jeziv vokal, što je verovatno i ono što me je podsetilo na Bjork. Bubnjar Lav, koji u par navrata svira i bubnjeve i pušta semplove u isto vreme, ima veoma zanimljiv stil sviranja bubnjeva koji, u nešto što je u suštini elektronska muzika, ubacuje stvari poput varijacija u tempu i veoma nepravilnih ritmičkih figura, što celoj priči daje neki humani momenat. To je u elektronskoj muzici zaista retkost. Howling Owl su odsvirali nekolicinu svojih pesama, čini se naišli na veoma pozitivne reakcije publike, a onda je, posle veoma kratkog predaha i prilike da se uzme neko pivo na šanku ili popuši cigareta, krenula apsolutna magija.
Počelo je pesmom veoma simboličnog naziva, „How Shall the Dust Storm Start“, čime je bend na indirektan (možda i podsvestan) način dao odličan opis i svojevrsno predviđanje onoga što nas je čekalo, a to je peščana oluja zvukova. Živahna pesma, sa početkom u makedonskih 9/8, ali ni izbliza makedonskog melosa, naterala me je da gledam oko sebe i u mraku pokušam da razaznam da li neko, poput mene, ne može da iskontroliše noge, glavu, ruke i da li svi, kao i ja, nešto mrtkaju sedeći na svojim stolicama. I mrtkaše, boga mi.
Koliko god neukom uhu njihove pesme mogu zvučati slično, ako malo bolje načuljimo uši, čućemo da to ne može biti dalje od istine, a dokaz su bile dve sledeće pesme, „New Passover“ i „Crest of the Wave“, koja je i moj lični favorit. Tri potpuno „svoje“ pesme i tri potpuno različite emocije prenesene ritmom, harmonijom i melodijom, koji, ponoviću, neukom uhu zaista mogu zvučati slično. Ali nisu, i to je ono što ovaj bend čini posebnim, između ostalog.
Koncert je, pošto je bio svojevrsna promocija albuma Similarity, bio krcat pesmama sa tog albuma, pa su neki stari favoriti izostali. Ali, moja je slobodna procena, to publiku nije nimalo tangiralo, zapravo potpuno obrnuto. Činilo se da već uveliko znaju i te novije pesme i da su podjednako sposobni da uživaju u njima kao i u pesmama sa prethodnih albuma.
Pesme su, jedna za drugom, tekle kao poglavlja neke priče iz davnina, priče koja nema kraja i kojoj ni ne želite kraj, jer bi njen kraj u neku ruku značio i kraj vas koji slušate. Kao onaj osećaj kada vas obuzme knjiga koju čitate, pa je onda završite i posle par dana ne možete da se izborite sa osećajem praznine. E, to.
Da ne bih detaljisao i smarao svakom pesmom ponaosob, a to je i zaista teško jer je išlo tako kako sam naveo iznad, reći ću još samo da je koncert završen pesmama „Nirvana“ i „Helm“, od kojih je „Nirvana“ nešto na šta nismo baš navikli od Eyota. Rifovi. Jaki rifovi. Grandž rifovi. Hah, možda se pesma zato i zove tako kako se zove.
Uglavnom, divno je što Beograđani umeju da cene ono što Eyot radi, veličinu koju su dostigli i što su se odazvali u onolikom broju, a Eyot nastavlja da bude ono što je oduvek bio – vanvremensko i vanprostorno iskustvo.
Izvor: rocksvirke.com
Autor reportaže: Luka Radulović
Foto: Nemanja Đorđević