[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanka: Milica Vučković
Samo nekoliko dana pošto je odjeknula poražavajuća vest da Niš postaje prestonica siromaštva, dobili smo drugi šamar. Ovoga puta ne od strane statistike, već od Ministarstva kulture koje je drugu godinu zaredom odbilo da učestvuje u finansiranju Nišvil džez festivala. Taj šamar bolniji je utoliko što se od novog ministra očekivalo više, budući da je godinama vodio verbalnu, ali i konkretnu borbu za kulturizaciju, pre svega, muzičkih dešavanja.
Možda je naivno i pomisliti kako takva odluka zavisi samo od njega. Objašnjenje bi stoga trebalo potražiti u kulturnoj politici koja se godinama sprovodi na isti način, gušeći i gazeći sve što liči na kulturu, bilo da dolazi iz dela tradicionalnog ili modernog, a sigurno svega što dolazi iz sporednih gradova.
Nije potrebno da budete poklonik džez muzike da biste uvideli koliko Nišvil festival, u kulturološkom i promotivnom smislu, znači za ovaj grad. Džez lično nikada ne slušam, ali je Nišvil prva stvar iz Niša kojoj bih bespogovorno dala podršku, čak pre nego nekoj svojoj oblasti interesovanja.
Ono što me svaki put iznova oduševljava na ovom festivalu, a na koji sam prvi put otišla po sistemu hajde da vidim šta je to, jeste snažan i redak osećaj da se nalazim na istinski kulturnom događaju.
Bez preterane euforije kakva se sreće na koncertima ostalih vrsta muzike, sasvim umereno, sa dozom intelektualizma ali bez prepotencije, festival u sebi nosi toliko mnogo kvalitetne atmosfere. O energiji koja tih dana struji gradom izlišno je govoriti. Treba biti minimalno osetljiv, pa primetiti kako se grad osvežava dolaskom stranaca i sklapanjem priče prijateljstvo-umetnost-multikulturalnost.
Dvadeset godina kako postoji ovaj festival i umesto da njegovi osnivači dobiju, pored sigurnog novca, priznanje za upornost i održivost entuzijazma i festivala uprkos nepovoljnim materijalnim uslovima, oni dobiju takoreći šut-kartu i uvredljivo objašnjenje zašto projekat nije prošao komisiju.
Na pomenutom konkursu je, inače, kako stoji u zvaničnoj vesti, prošao samo jedan projekat iz Niša. Ništa bolje nisu prošli drugi gradovi. Osim Beograda, ali to više i nije grad. To je država u državi, za koju će nam, nastavi li se ova centralizacija, trebati pasoš kada ga budemo posećivali, a možda i pismena milost Njegove svetosti gradonačelnika.
Ovakvom poltikom samo se produbljava jaz između Beograda i ostatka već dovoljno rasparačane Srbije. Umesto da delimo osećaj bratstva, da se preplićemo po svim osnovama, stvara se dodatna netrpeljivost i obostrani animozitet, iako u principu narod nije ništa kriv, niti su građani Beograda odlučili da izopšte sve ostale.
Taj nametnuti trend koji omalovažava sve nebeogradsko, nikakvu sreću ne može da donese ni onom delu prosvećenih Beograđana koji, takođe donkihotovski, žele da sačuvaju duh starog, otmenog i druželjubivog Beograda, koji nije centar adiministrativne vlasti arogantno preveo u: ja sam centar univerzuma.
Tako je prošao i ovaj konkurs Ministarstva: svima mrvice, halapljivom Beogradu ceo kolač, regularni obroci i užina pride.
Dok u civilizovanom svetu postoje planovi za izgradnju grada, kod nas postoji plan za razgradnju grada.
Između Niša i Ništa razlika je samo u pisanju.
Od grada koji je pre dve decenije za tadašnju srpsku politiku označavao specifičan centar (nečije moći, a nečije nemoći), kada ste, ma kojoj opciji pripadali, imali osećaj da živite u mestu od značaja, do grada kome se oduzima svaki značaj, a najveći izazov za njegove sugrađane, osim kako iz meseca u mesec imati za račune i hranu, jeste kako i gde pronaći dovoljno motiva za ostanak.
Od grada koji je glasno govorio DA i NE, do grada koji sve manje ima šta da kaže.
Od prestonice pobune do prestonice siromaštva.
Od grada u kome je kralj Milan Obrenović radije sazivao skupštine nego u Beogradu, do grada koga vladari posećuju samo u predizbornim kampanjama.
Od grada u kome su rođeni i kroz koji su prošli Branko Miljković, Bora Stanković, Stevan Sremac i razni drugi velikani, do grada u kome se sve manje rađaju, a i kroz koji sve manje prolaze.
Od grada koji je bio raskršće puteva do grada bespuća.
Od grada koji je mogao biti centar srpskog džeza do grada prepoznatljivog po vatrenoj Nišlijki Maji Nikolić, kako mediji obavezno naglase uz njeno ime, da bi se do kraja sprovela negativna kampanja i poslala poruka da samo šizofrenija i prostakluk dolaze sa juga.
Od grada koji je imao kulturnog potencijala do grada u kome rad u kulturi postaje jednak humanitarnom radu suludog cilja i gde su najčešće ismejani idealisti koji pokušavaju da organizuju neki, makar amaterski, štap-kanap kulturni događaj.
Od grada koji je, da nije sputavan, mogao biti divan grad, do zaseoka u kome se, od silnih pritisaka, čuje još lavež i vetar koji nas sve šiba u lice.
Od grada meraka do grada tuge i pasivnosti.
Od grada do naseobine, do koliba od pruća, do ispaše ono malo trave u Tvrđavi i uz Nišavu, neka nam je u ovoj izbornoj i izboranoj godini, da se kulturno izrazim, prijatno.