http://bomba.ua/pris-Diflucan Pris Diflucan Objavljeno: utorak, 29. april 2014.

Milosrdno ubistvo ili nemilosrdna patnja

[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Stefan Marković Solow
“Vredi li se boriti ako nema izgleda za pobedu?”, bilo je pitanje koje mi je pre neki dan, iznebuha, postavila koleginica dok smo ispijali kafu. U biti, to retoričko pitanje – koje se, inače, može čuti vrlo često – otvara hipotetički, apriorni odgovorda ako postoji mogućnost za borbu, postoji i šansa za pobedu; makar i ona najmanja. To sam i ja kazao koleginici.

eutanazija
Međutim, šta ako se zbilja ne može izvojevati pobeda? Svaka bitka košta mnogo napora, pa zašto onda ne položiti neefektno oružje na vreme? Nije li apsurdno lečiti neizlečivo, produžavajući bolesnikovu patnju i agoniju?“U svom porazu”, kaže Kjerkegor, “čovek pronalazi svoju pobedu”. Nije li u ovom slučaju smrt pobeda i izlaz iz mučenja?

Kada je tumor, od kojeg je obolela moja baba, metastazirao do te mere da nije znala ni gde se nalazi, ni ko su joj najbliži, jedino čime su je lekari kljukali, bio je morfijum, morfijum i još morfijuma.Onako, filmski, lekarka je bila prognozirala da će živeti još tri meseca, i zbilja je toliko i živela; gotovo u dan pogođeno. U ta tri meseca, ne samo što je izgubila bitku za život (što je u ostalom bilo neminovno), već je izgubila i dostojanstvo, a svi oni koji su se brinuli o njoj, preživeli su grdnu muku.

Čest je slučaj da se bolesnici osuđeni na smrt odlučuju na samoubistvo, kako bi “prekratili muku”.

Najveća senzacija Nifesta, niškog festivala stripa, verovatno je gost iz Italije, scenarista i urednik Roberto Rekioni, čija je epizoda Dilana Doga “Mater Morbi”, napravila takvu kontraverzu, da se čak i italijanska ministrka zdravlja oglasila u vezi sa ovom pričom. Naime, u toj epizodi se upravo govori o agoniji koju proživljaju bolesnici na intenzivnoj nezi, zavedeni Majkom bolesti – zgodnom ženom u odelu od lateksa.Možda najveći utisak ostavlja monolog same Majke bolesti, gde, između ostalog kaže “Znaš, ljudi su čudna stvorenja, bizarna i često vole neke nezamislive stvari… čak i patnja, povređivanje i smrt imaju svoje poklonike – ali bolest… ona se nikome ne sviđa.”

Neke države Evropske unije su ili uvele eutanaziju, ili su na pragu da je uvedu. Belgija je prva država čiji je parlament čak odobrio proširenje zakona o eutanaziji na lica mlađa od osamnaest godina. Pored Belgije, tu je i Holandija, kao i Francuska, u kojoj je dozvoljen neki način eutanazije, gde lekari ne smeju da sprovode aktivnu eutanaziju, već smeju da ukinu terapiju pacijentu. Smatram da je poželjno slediti njihov primer.

Kod nas se ovo tretira kao krivično delo, a kako lekari objašnjavaju, kosi se sa njihovim kodeksom.

Etičke dileme u vezi sa takozvanim milosrdnim ubistvom su mi jasne, u slučaju kada se eutanazija kosi sa religijskim, kulturološkim ili društvenim normama, ali bi trebalo da se omogući izbor iste, tj. da se ne primenjuje kao isključivo, već kao željeno sredstvo.Dakle, smatram da bi trebalo da se, kada su u pitanju terminalne bolesti, makar postavi pitanje, želite li da se borite ili ne. Naposletku, valjda svako ima pravo na slobodnu volju i dostojanstvenu smrt.

Srbi, kao vrlo konzervativan i većinski hrišćanski narod, su još uvek miljama daleko od toga da se jurisdikcija pozabavi ovim problemom, no, trebalo bi da se makar pokrene diskurs na tu temu, jer verujem da će se mnogi složiti sa činjenicom da je milosrdno ubistvo, mnogo humanije od nemilosrdne patnje najtežih bolesnika.


 

Nišville 2017