Köp Zithromax Sverige Objavljeno: petak, 7. februar 2014.

Šta sam bleja ispred komiteja

OLYMPUS DIGITAL CAMERASvoje kratko urednikovanje u niškom omladinskom listu „Grafit” krajem osamdesetih godina neslavno sam okončao u junu 1989. godine kada je zbog mog intervjua sa Momom Kaporom objavljenog pod naslovom “Teške reči lakog pisca” zabranjen 101. broj ovog nedeljnika.

Ostalo je zabeleženo da je to bila i ostala jedina zabrana nekog lista u Srbiji u Miloševićevo doba.

Sećajući se tih zanimljivih vremena bavljenja omladinskim novinarstvom, morao bih biti pošten pa reći da bi sve zasluge za divne komplimente koje je „Grafit” tada dobijao morao pošteno i na ravne časti da delim sa izuzetnom ekipom saradnika koji su tada pisali za ovaj list, čija je javna čitaonica bila u Švejinom „Tramvaju” preko puta „Imidža” u Dušanovoj.

Bili su to Velibor Petković, Zvonko Karanović, Dragan Aranđelović Ara, Vlada Marjanović, Maja Prvulović, Ivana Ilić,  supruga Zorana Živkovića, Biserka, tada novopečeni diplomac prava i drugi.

Ispod tekstova u „Grafitu” svi smo se potpisivali svojeručnim potpisom i brojem lične karte, a Velibor Velja Petković je često koristio pseudonim „Bor koji govori”. Bio je diplomac psihologije i pisao je izuzetno zanimljive i vrcave tekstove. Ja sam mu uvek „na blanko” čuvao po jednu stranicu na kojoj je mogao da piše ne samo na redakcijski dogovarane teme, već i na teme po izboru. Međutim, Velja se jednog dana vidno iznenadio kada sam ga zamolio da prati jednu sednicu tadašnjeg Opštinskog komiteta SK.

Pokušavao je malo da se vadi kako on nikada nije pisao o takvim stvarima i temama, ali ipak je otišao na sednicu. U redakciji „Grafita” koja je bila smeštena u zgradi Banovine, levo od ulaza u Univerzitetsku biblioteku, čekala je bela strana rezervisana za njegov izveštaj sa sednice „komiteta”. U neko doba doneli su mi Veliborov tekst koje je on ostavio sekretarici i zbrisao izbegavajući da se susretne sa mnom kao urednikom. Njegov izveštaj nosio je naslov „Šta sam bleja ispred komiteja”, koji mi se odmah dopao, a i čitav sadržaj izveštaj potvrdio mi je da nisam pogrešio što sam poslao baš njega da osluškuje o čemu se to i kako u „komiteju” govori.

Nisam dirnuo ni jedno slovo i Veljin izveštaj je osvanuo u „Grafitu”, a on mi je tek tada priznao da nije verovao da mu tekst neće „stradati”, a naročito naslov. „Bor koji govori” je kasnijim radom u „Narodnim novinama”, Radio Nišu, studentskom „Presingu” i u svojim svakojakim drugim vrstama javnog oglašavanja pokazao da je izrastao u „novinarčinu”. Ono „blejanje” iz njegovog naslova koji je dao svom izveštaju o sednici Opštinskog komiteta SK, čini mi se da i danas odjekuje iz raznih partijskih „komiteja”!velja

„Grafit” je inače zbog svojih tekstova imao česte bliske susrete i razgovore sa tadašnjim „komitetlijama”, a jedan od žustrijih bio je kada smo u broju posvećenog 29. novembru i avnojevskoj Jugoslaviji preko naslovne strane tresnuli krupan naslov „Jugoslavijo, ne rasti sve nemoćnija”!

Jedan od većih komplimenata omladinskom „Grafitu” udelio je u to vreme Vukoje Bulatović, tadašnji direktor „Politike”, koji je 1989. godine došao u svoj jablanički zavičaj, u Sijarinjsku Banju, gde se održavala svečanost povodom uspešno završene elektrifikacije tog brdsko-planinskog područja zahvaljujući omladinskim radnim brigadama i helikopterskim jedinicama JNA iz Niša. Bulatović je inače bio i predsednik Skupštine ORA „Medveđa”, poslednje omladinske radne akcije u Srbiji. Prišao sam tada Bulatoviću i zamolio ga za kraći intervju za „Grafit”, a on mi je tada rekao: U redu, ali moraću da dobro odmeravam šta ću vam reći. Jer čuo sam da niški političari jedan drugom imaju običaj da kažu – pazi šta radiš da ne izađeš u Grafitu.

novine_1203667547Redakcija „Grafita” je inače posebno negovala kult dobrih naslova. Jednoga dana pred sam odlazak lista u štampariju tehnički urednik i fotoreporter Dušan Mitić Car mi je kazao da je dobro prebrojao završene strane, ali da mu jedna fali. Morao sam tu stranu da „pokrijem” nekim tekstom iz fioke.

Natrčao sam na jedno pismo saradnice Nevene Ročkomanović o letovanju niških izviđača u Stolivu, našao i jednu razglednicu sa onom čuvenom porukom „Ne kitu u usta” i stvar je bila rešena.

Nadnaslov teksta je bio „Izviđačko pismo sa letovanja u Stolivu”, a naslov „Triput sam videla kita”. U podnaslovu smo dopisali da u ovoj priči nigde nema kitova, ali ih ima u naslovu samo da bismo navukli čitaoce da do kraja pročitaju kako lepo letuju i zabavljaju se izviđači u Stolivu.

Posle integracije omladinske izdavačke kuće „Zbivanja” u okviru koje je izlazio „Grafit”,  i „Narodnih novina”, ovaj omladinski nedeljnik je ubrzo ugašen. Da li zato što je mnogo „bleja ispred komiteja”, ili nečeg drugog, znam, ali neću da vam kažem.

1 komentar
  1. Velibor Petkovic kaže:

    Slucajno naleteh na Doderovu sliku, pa kliknuh da vidim sta je tu i ponovo procitah ovaj tekst posle vise od godinu i po od objavljivanja. Zahvalan sam i „Grafitu“ i uredniku jer da nije bilo te Slobode ja ne bih bio novinar.

Vaš komentar:


 

Nišville 2017