Desetogodišnjak iz Niša koji se slikao s očevim oružjem „Kalašnjikov“ i fotografijom pretio učiteljici, mali Marjan koji je tri godine tučen od nešto starijeg Strahinje, zbog čega je morao da promeni školu, samo su manji deo priča o vršnjačkom nasilju pred kojim „skamenjeni“ stoje članovi neformalne grupe „Dete nemoj da se predaš“, a koju uspešno predvodi roditelj dvoje dece i niški kamerman i montažer, Bojan Todorović.
Niš, kao uostalom i ostatak Srbije, je debelo „zaglibio“ u sferi očuvanja porodice i cilj akcije je pre svega da na najdirektniji način pokaže deci (i roditeljima) kako da reaguju u ovim vremenima kada niko „ne podiže glas“ protiv onoga što nam je najveći neprijatelj, a to je nenamerno roditeljsko zapostavljanje dece i takozvano vršnjačko nasilje. Cilj je da se roditelji „vrate“ deci odnosno da im aktuelni primeri iz medija i okruženja ne postanu idoli. I da im se na najplastičniji način objasne zatvorski uslovi života, narkomanska kriza, „blatnjavi“ kriminalni život…
Akcija „Dete nemoj da se predaš“ je najoriginalniji primer građanskog aktivizma jer nije finansirana domaćim ili inostranim novcem, nama moralnih fleka. Zato se tridesetak ljudi angožovalo oko nje, a zato do sada kroz spot, pozorišnu predstavu i radionice sa decom i uspeva.
Razgovarajućin s pokretačima akcije, saznajemo da situacija s desetogodišnjakom i „Kalašnjikovim“ nije prijavljena ni policiji. Otac je pozvan na razgovor i na tome se završilo. Jedan od velikih problema u borbi protiv vršnjačkog nasilja su direktori osnovnih pa i srednjih škola koji zataškavaju ovakve i slične primere što je tema za poseban tekst. Takvi primeri se skrivaju od javnosti što je apsolutna greška. Niko zapravo, ne zna da objasni zašto se društvo ne „pozabavi“ roditeljima besne ili u poslednje vreme rečeno „hiperaktivne“ dece.
Kako je počela akcija?
Prva ideja je bila da napravimo spot. To su preuzeli Markonjero i Blekberis. Napravili su spot koji je u prvoj nedelji videlo 43.000 ljudi što je bio sjajan rezultat. Roditelji danas „trče“ za obavezama, drugačije je vreme. Onda se od Dejana Petkovića rodila ideja da napiše pozorišnu predstavu. Predstava je, zapravo, više za roditelje nego za decu. U njoj su glumci deca. Oni kroz predstavu igraju neku vrstu igre gde se na kraju vidi poenta – priča Todorović.
On kaže da je naredna ideja da od dece naprave osam do deset ekipa glumaca koji će nastupati u nekoliko prostora u Nišu. Počele su, uz teško nagovaranje Školske uprave, da funkcionišu i školske radionice. Na njima su deci, onako nekonvencionalno, dati upitnici da opišu stanje društva. Odgovori su bili zaprepašćujući!
Cela ekipa ima potpuno drugačiji prilaz problemu. Imate, recimo sociologa Miljana Krstića iz Kazneno popravnog doma u Nišu koji uđe u učionicu gde se „odigrava haos“. On ćuti par minuta i kada se deca smire sama od sebe, sledi rečenica „dobar dan, ja sam Miljan i dolazim iz niškog zatvora“. Deca se prvo pretvore u uho da bi ga čuli, a onda počnu da se „otvaraju“. To su priče gde se jasno vidi da roditelji malo rade sa decom. Taj „točak“ želimo da pokrenemo – kaže Bojan.
U ekipi su Bratislav Timotijević, načelnik za maloletničku delikvencijuSUP-a, Marija Dinić iz Centra za socijalni rad, psiholog Nela Krstić, Milica Milkić iz Darling centra za decu i roditelje i drugi.
Najvažniji pravac ove akcije je da deca više ne ćute. Da se plaše da pokažu na problem. Ako te neko kinji svakodnevno i ako ćutiš, nije dobro. Možeš da se suprotstaviš, ali je najbolje da znaš kome da se obratiš. Loša kontrola besa može nevino dete da odvede u stranputicu. Niko rođenjem nije stekao da bude kabadahija, nego ga okruženje tome naučilo. Zato na radionicama pokušavamo da te „najveće frajere“ stavimo u položaj žrtve kako bi shvatili svoje greške i svoje vrline – objašnjava Todorović.
M.S.